СРЂ

— 426 —

Б У JI К А. — Иван В. 'Баја. У неизмјерну мору зрела жита пуна хране и живота, у златну ваздуху пуну сунца и мириса — стоји Булка. Све се ухватило у велико коло живота: оплођава се, сазрева, умире, трули . . . из земље бујају нови створови који се купају у роси, плове у ваздуху, умиру, труле . . . А у мору зрела жита стоји Вулка. Она је пуна поуздања у црвенило своје меке крунице, у танку сочност свога тела, у слаби отровни дах својих устију . . . И Мужјак упућује се њој. Иде полако, зверајући око себе, па све лакше, лакше ... А пуна поуздања у своје црвенило, у мору зрела жита стоји Бука. Он, дрхтећи, блијед, клецајући, иде право њој, све лакше, лакше ... А Булка се купа у задовољству; увјерена у напријед у своју побједу, занемарено је раширила своје тијело; она се сада црвени као свјежа крв а срце њено црни се и сјаји као угљен. Он приступа њој. Она га полако привлачи себи својим погледом пуним обећања. . . Па имајући га на своме крилу, обавије га дугим хладним зеленим рукама као водене змије и стиште га на своје блудне груди. Булка га тада полако опија својом крвљу, трује га морфином. Милује га влажним рукама и дугим прстима; љуби му усне својим уснама . . . И између два миловања Булка га потајно убоде својом дугом стакленом сисаљком, танка при врху као игла . . . Љубећи му све више усне својим уснама, сише му жудно млаку крв, и ни капи не изгуби. Нзегове очи постају све веће, лице постаје зелено, тијело круто, а бескрвно, усне све жедније страсти ... И наг као црв, он се привија уза њу као уза своју мајку, тражећи топло њено срце. А Булка га љуби, љуби, и сише дугу стаклену лулицу. Кад му смрт развуче хладним прстима упало зелено лице с убаченим отвором испод коже, Булка полако дријеши витке руке и одваја од себе приљубљено укрућено тијело. Положивши га на траву, Булка се даје напосао над својим плијеном: сише му крв на један пут на десет других стаклених лулица,... У мору зрела жита стоји Булка.