СРЂ

- 427 —

0 ДРВЕТУ НА БРИЈЕГУ. (Из Ничеовог „Заратустре".) Заратустра опази да га некакав младић избјегава. И гле, једне вечери када је ишао сам кроз брда, која су кружила варош такозвану „црвену краву", он срете тога младића гдје сједи наслоњен на једно дрво и уморним погледом гледа у долину. Заратустра обухвати дрво под којим је младић сједио, па рече: „Кад бих хтио својим рукама то дрво да затресем, не бих могао. Али вјетар, кога не видимо, мучи га и савија на коју год страну хоће. Најгоре нас муче и савијају невидљиве руке". Младић запрепашћен подиже се, па рече: „То је заратустров глас; а баш мало час мишљах на њега." Заратустра одговори: „Што си се тако пренеразио? са човјеком је као и са дрветом: што више хоће у висину и на свјетлост, у толико више тежи корјен његов у земљу, на ниже, у дубину, таму — у зло." „Да, у зло!"-викну младић. „Како је то могуће да си моју душу открио?" Заратустра се осмјехну, па рече: „По неку душу не можемо открити, сем ако је прије тога нијесмо пронашли." „Да, у зло!" понова викну младић. „Истину си рекао, Заратустро. Од кад хоћу у висину ја ни себи не вјерујем, а и други ми нико не вјерује, — због чега је то? Мјењам се сувише брзо: моје данас обара моје јуче. При пењању често прескачем који ступањ, — а то ми не прашта ни један ступањ. Ако сам на висини, онда сам увијек усамљен. Нико не говори са мном, и ја дрхтим од мраза самотног. Та шта ћу ја на висини? Презирање и жудња моја расту напоредо; што се више пењем све више презирем онога што се пење. Па шта ће он на висини? Како се стидим мога пењања и спотицања! Како се сам ругам своме тешком дисању, па мрзим онога што лети! Како сам уморан на висини!,, Ту младић умуче. А Заратустра посматраше дрво па рече: