СРЂ

-- 42S „То дрво стоји усамљено ту на бријегу; израсло је високо изнад људи и животиња. Па кад би и хтјело да говори не би имало никога ко би га разумио: тако је високо израсло. А сада чека и чека, — на шта то чека? Он живи и сувише близу сједишту обкака: можда чека на прву муњу?" Тек што је Заратустра то изговорио, кад младић јако узбућен викну: „Да, Заратустро, право велиш. Кад сам у висину хтио, ја сам само желио своју пропаст; а ти си муња на коју сам чекао. Гле, шта сам ја, од кад си нам се ти појавио? Завист на тебе — то ме је разорило!" То рече младић и горко -се заплака. Заратустра га обгрли руком па га поведе са собом. Пошто су неко вријеме заједно ишли, поче Заратустра овако да говори: Срце ми се цијепа. Око ми твоје открива опасност у којој се налазим више него твоје ријечи. Ти још нијеси слободан, још тражиш слободу своју; па је то тражење учинило те си тако неиспаван и сувишан несан постао. Хоћеш у слободну висину, и душа ти жуди за звијездама. Али и твоји рћави нагони жуде за слободом. Твоји бијесни пси хоће на слободу и лају од радости у ћелији својој кад осјете гдје се дух твој труди да све тамнице отвори. Још си за ме сужник који слободу своју кује: ах, лукава постаје душа таквих сужника, ал' и рћава и подмукла. И сам духовни ослободилац мора се још очистити: много је још мемле тамничке остало у њему. Чисто мора да буде око његово. Да, ја познајем добро опасност твоју. Али те љубављу и надом мојом заклињем не одбацуј од себе љубав и наду своју! Племенит си још увијек самом себи; а и они који те мрзе и мрским погледом прате — осјећају племенитост твоју. Знај да је орао свима на путу. Чак и добрим људима оро је на путу; па и онда кад га „добрим" зову, хоће да га с пута склоне. Племенити човјек хоћ нешто ново да створи, једну нову врлину; док онај што је добар хоће оно што је старо и да старо одржи. Али опасност племенитога није у томе, што би добар постао, већ дрзак, подругљив и без срца.