СРЂ

— 473 —

је више но ситница. Оставимо на страну, што би можда за те гријешке могли и будимски штампари одговарати, особито, како Светић каже, у печатннма, гди различити начини слагачу и корректору CBaKiii данг подђ руку долазе, узмимо, да су настале с Јевтине непажње, па ипак Шафариков суд није оправдан, јер су ти облици за Поповића од прилике исте природе, како за Павића у академском издању ови према Гундулићевој метрици неправилни срокови: IV: 274 stielja, (стриља)-г1л1ја, 441 tri sta-mjestu (миста); V: 18 vriorne (вриме)-pobjonirne, 313 bješo (6Hiiie)-piše, 318 ima-svjema (свима), 322 krila-biela (била), 421 striele (стриле)-зПе, 538 bješe (6Hiue)-izdiše итд. Једнако je неоснована Шафарикова напомена (и г. Јенсен је преправан повјеровати јој!), да је Јевта просто прештампао Марковићево издање, изгрдивши га погрјешкама. Гдје је у Јевте Змајевићево „повјежбање" '), гдје су Соркочевићева „здржања" и Марковићева „надомјерења" ? Али Јевта Поповић није ни могао видјети Марковићево издање, јер је он свој пријепис спремио за штампу већ 30. ЈОл1л 1826 жкта, а у ту дату не смијемо никако сумњати, кад је службени imprimatur будимске цензуре датован dio 6 Septem. 1826. Сјетимо ли се уз то какове су у то доба биле комуникације измећу Трста и Дубровника биће нам готово вјеројатно, да Поповић није чуо ни за проглас од 2 маја 1826, којим је штампар Мартекини јављао, да ће предузети издање списа дубровачкијех пјесника под натписом Пјеснозбрање словинско' г ), а прва свеска тога „пјеснозбрања" био је баш

') Те апокрифне стихове добавио је Марковић од перашкога пароха Д. Вице Мазаровића, види Letlera del Р. L. Ambrog'io Marcovich M. Ossetv. sull' Osmaniđe di Gianfrancesco Gtondola (Млеци 1828, стр. 8). Штета, права штета, што је г. Јенсену док је писао поменуту своју радњу и накнадне BiIješke о Gunđuliću i njegovu vremenu (Згрб 1901), остао непознат тај спис, јер је то историја Марковићева предузећа. ') Тај проглас нијесам имао прилике видјети, већ се ослањам на ове ријечи Марка Мариновића у приказу рукописног зборника Бруеревићевијех пјесама руском консулу Јеремији Гагићу: Io conosco đ'altronđe l'interesse che V. S. 111.ma, Sig. Console, si prende nella compilazione del bramato Parnaso Illirico, colle Stampe del Martecchini, gia annunziato col suo Manifesto de' 2. Maggio 1820 (автограф у уредништву „Срћа" и у г. проф. Решетара). Марко Мариновић родио се је у Дубровнику на 31 окт. 1792, гдје је и праминуо 13 марта 1871. Био је ванредно марљив сабирач и преписач дјела дубровач-