СРЂ

— 482 —

пјевом другога дијела Геснеровијех Идила 1 ) према итал. пријеводу Фр. Соаве (I nuovi iđilj di Gessiior in versi italiani). Mapo je, једнако као и Соркочевић, схватао, да мањка XIII и XIV пјевање, а допуна му је, како је згодно опазио Др. Ђ. Шурмин, „сасвим у духу Соркочевићеву'-)", само што је он у тринаестом пјевању militum praefecto Gedeoni de Laudon); Тужба кацаморта од Стравче; Коленда спрдаториа; Дум Ђуру Ферићу, писаоцу ружне Периеџези (њека врст критике на дјело Periegesis orae Rhacusanae, допире само до De Umbla, quae antiquis Arion); Пјесанце оп. Петра Метастазиа (Vienae 1290, стр. 721); Eđuarđo Cordenigro а' suoi figliuoli; Versi проти Ветондићу; In lode di Магсо Marinovich c попратнијем писмом; Caratteri di tutti gli attuali Senatori di Ragusa e di diversi del Maggior Consiglio; Ad Petrum (одговор на један Башићев дистих), Nicolao Iiduardo Cordimpio concentus lugubris (према црквеној Dies irae, dies illa); Epitaphium томе Николи; Живот Ника Б. ди Џорџи властелина и пјесника дубровачкога; биографија Дом. Златарића (пријевод из Ћервине Bibliotheca Ragusma); једно итал. писмо Д. Ђуру Ферићу, а други Фр. Мар. Апендини (Вел. Гај, Knjižnica Gajeva, стр. 204); Osservazioni, о Saggio sulla vita di Plinio (пријевод c инглешкога); Sententiae из Хорацијевих списа и њеколико уломака Маровијех пријевода философскијех списа с инглешкога. Златарић је уједно с Ником Ремеделићем саставио још Николу коленду с Ластова. ') Први дио биће препјевао Д. Иво Салатић (pob. 29 апр. 1759, умр. 16 јан. 1829). Кажем биће ослањајући се на Љубића и Стојановића, а —у колико је мени познато —- сачувана је само једна идила његова препјева (Милон), коју je сигурно превео преко италијанскога. Штета, што је нетрагом нестао зборник Салатићевијех пјасама, који је сабрао пок. Д. Стијепо Томашевић, а из њега штампао само пјесму Једној дјевојчици кад је нос разбила (Dubrovnik zab. 1868, стр. 105). ') Povjest književnosti hrvatske i srpske, Згрб 1898, стр. 91. Цитујући те ријечи г. Јенсен додаје напомену Scliade, dass Surmin dieše interesante Behauptung durch keine Himveisung bestiitigt (Gamdulić, 242)! Јасно je према томе, да он није запазио Шурминове ријечи (стр. 104): I Marin је Zlatarić (t 1826) u duhu Sorkočevićevu nadodunjao Osmana (Vidi „Vienac" g. 1890), a у „Viencu" je г. Шурмин штампао Златарићеву допуну (1890, стр. 702 и 718) и саопћио чланак Zlatarićeva popuna Gundulićeva „Osmana" (стр. 721). Разумије се само собом, да у томе чланку нијесу на своме мјесту реченице: za što је onda u jednoga (Златарића) pjevanje XIII. i XIV., a u drugoga (Соркочевића) XIV. i XV.? a тако ни da je Zlatarić umro negdje oko godine 1803. Шурминово мишљење, da se Zlataricu ne može reći, da je samo puki kompilator Sorkočevićev; on je preradjivač njegova posla je потпуно исправно, a Љубићев Valentić биће наш Волантић. Благодарећи предусретљивости г. Антуна Буцонића имао сам прилике видјети автограф Златарићеве допуне из оставштине пок. епископа Водопића. То је, дакле, онај рукопис, с којега је зготовљен академијски „Pripis iz rukopisa, koji ae na-