СРЂ

— 484 —

Допуњач спорнијех пјевања код Јевте испунио је празнину овако: Четрнаесто пјевање. Већ се почињу вршити пријетње пакла из XIII. пјевања, у народ је ушло зло, а таман је облак застро цио свијет (према XIII: 325). Осман немирно ишчека Кизлар-агу (коме је већ VIII: 746 писао, да се што је могуће скорије врати), па с тога не може одма ити за нај бољим витезовима, које је с великим новцем (I: 309) и с златним шаторима послао у исток, да „потлаче лежке круне зрак неизм^рне" (!). У то долази хадум с много заробљених дјевојака (и у VI: 39, VII: 118 их је „множ"), Осман их поклања на дар дворанима, а за се бира три љубовце двије Гркиње, „ке H'fccy нсне" — ваља да које нијесу племенита рода — али се истичу красотом л — Сунчаницу, „Сарбске землћ св^тлост снпну". Судећи по овоме мјесту о љубовцама, могло би се ваља да промислити, да је безимени допуњач читао Соркочевићеву или Златарићеву допуну, или — што је можда тачније слушао њихово разлагање како мисле попунити Османа, јер и њима султан бира двије Гркињице, које су код њих племенита рода и свијетле крви (Сорк. XIV: 329, Злат. XIV: 169. Трећа им је, како је познато, Соколица). Али је Кизлар -ага отимао дјевојке и по Грчкој (VII: 239, 350), а број три за Османове љубовце никако није случајан, јер му их је и Гундулић, овај пут дошљедан историји, толико поклонио (XVI: 368, XVIII: 19, 65). Сунчаница је у допуни код Поповића у почетку неодлучна, боли је очин удес, али ју Осман заноси својом красотом (и Гундулићу је он, II: 94, „лијеп над свима''), те гази завјет дјевичанства (из VIII: 179, 701) и поклања своје срце — Осмапу. је ли јој и

Pjev. XIII" и „XIV", а Марковићеви разлози са шта је изгубљена пјевања назвао четрнаестим и петнаестим пјевањем нијесу могли никако склонити Златарића, да измијени натпис своје допуне, јер је Маро имао рукопис Османиде, у коме је спорна празнина била иза дванаестога пјевања. Да је допуна настала прије пада републике можда доказује биљешка Libre 10: '/, di Pesce урр. —: 36., а ако је истинита претпоставка, да је Златарић само у републичко доба живио у дубровачкој околини (н. пр. 1793 на Мљету), а по паду републике, да се је повукао у градске зидине, онда би то могао доказивати и запис на концу рукописа ordinar in citta un Libretto d' ottanta sei fogliature di carta piccola Francese.