СРЂ

— 485 —

Гундулић мислио таку срећу досудити, не можемо, дакако, расправљати, тек по поруци Осману у почетку осмога пјевања, да му је узалуд настојање стећи драгу сличну Владисављевој сућеници (анахронизми су у Осману споредна ствар, а и Сунчаница је красна!), могло би се изводити, да му је Гундулић Сунчаницу ма каквијем заплетајем у спорнијем пјевањима (и да није ускрисио Мажуранићева Влатка!) мислио отети и то, по свој прилици, из самога сараја, јер је Кизлар-ага приспио у Цариград без икаквијех неприлика и тамо код царске коњушнице у побуни (жеља Јахијина XVI: 392) главу изгубио (XIX: 791). Најзад је лако угоненути, шта је овоме попуњачу дало повода досудити таку срећу Сунчаници (питање је, би ли Гундулић допустио, да хришћанка љуби муслима). Већ хоџа, препоручујући Осману да бира љубовцу (тачније „двије, три и четири" II: 349), напомиње, да су пређашњи цареви узимали за драге „грчкијех цара и деспота рашкијех кћери" (II: 333-4), с тога да су били у роду „Ивана Палкошића, Ђурђа деспота и Лазара" (II: 339-40). Је ли цар, који је приједлог примио, подао према томе Кизлар-аги наредбу, да настоји наћи коју красну дјевојку у роду с „рашкијем" деспотима, не знамо, тек упада у очи, да је хадума за чудо обеселила вијест („у многој чу радости . . . глас пун славе"), да је Сунчаница свијетла родом над све ине, од кољена госпоцкога Ђурђа деспота и Јерине (VII: 398-400). И нетом се је састао с Љубдрадом у Смедереву пита га јесу ли му „стари господили" (VIII: 423). Слијепац му исприча готово генеалогију свога рода, а хадум на то „скиде златну махраму иза паса" и поклони је Сунчаници (што другдје није радио!), честитајући јој, што ће постати „источном цару лада" (VIII: 599). То га је, ето, завело, да поклони Осману Сунчаницу, што би Гундулић тешко урадио. Али се у тој допуни Сунчаница сјећа и оца, те цару прича о своме роду. „Н г ћ род Осман милово е" каже допуњач, а можда је тијем хтио казати, да је султан довео у Цариград старог Љубдрага, да му евентуално и припази владу, док се он врне