СРЂ

ХЕНРИХ ХАЈНЕ КАО ПЈЕСНИК.

Повративши се године 1823. у Хамбург, Хајне испјева спет неколико пјесама, у којима изразује своју тугу и жалост с несретне му љубави. Те је пјесме уплео у збирку „Повратак кући" (Н о i n> k е h r), и баш под бројем 6, и 16-27. Бона чувства изазивље у његовој души поглед и успомена на онај град, гдје мишљаше наћи своју срећу, а нашао је само невољу и јад. Тужан је садржај тих пјесама, тако да ми морамо жалити пјесника ради његове клете судбине. Напрама великом броју Хајне-ових лирских пјесама, у којима пјева о несрећној љубави, мален је број оних, које имају други садржај. Међу пјесмама посвећеним роћацима или пријатељима особито одвајају два сонета управљена мајци, те F r е s k o -S о ћ е 11 е, приказани пријатељу- Кристијану Сете. Дисхармонију своје рањене душе исказао је Хајне несугласјем измећу форме и садржаја ових сонета. Од пјесама политичког садржаја особито избија балада „Гранатијери" (D i е G r е n а d i e r e). Хајне-ово обожавање Наполеона тако је велико и искрено, да за њега веома лако налази срдачне изразе и онда, кад не исказује непосредно своје осјећаје. Балада је испјевана године 1819., кад Хајне борављаше код својих родитеља у Diisseldorf-u, те се спремаше на свеучилишне науке. Сједећи пред кућом зачује гдје неко говори о невољним Французима, који иза Наполеонове војне на Русију бијаху одведени у Сибирију, у сужањство, гдје поред склопљеног мира морадоше остати неколико година, те се истом тада кући враћаху. То бијаше пјеснику доста да у најкраснијим стиховима опјева догађај од недогледне знатности. Преко цијеле се пјесме разлијева особита сјета, која све више расте, што се више пјесник приближава сврси; а тако је искрена, тако истинита, да потпуно прелази и на читаоца. Начин којим је опјевао тај догаћај најбоље показује коликим лирским даром пјесник располаже. Што код Хајне-а особито на нас дјелује, то је да је садржај његових пјесама истинит. Непојмљиво је, кад ко говори, да је код Хајне-а лирско расположење веома ријетко; да је већина његових пјесама постала у умјетно и вјештачки етвореном расположењу, или чак без расположења; да он, човјек необична дара, тачно познаје дјеловање појединих средстава пјесничког стварања, и да их тако вјешто употребљава, да понекад потпуно прикрива