СРЂ

ŽRTVA.

41

— A htio je da otjera u grad tovarić drva. — Nek ide, nek ide. ВоЈе će biti da ostanemo same! -■ Pa nek ide. A, ovoj, veliš, toiiko se cura zanijela? pita Marija. Ime joj je Jelica? — Da, Jeliea. I toliko je luda — ali čuj dobro. Jelica Bumbakova, najbogatija i naj|epša djevojka u Jadrtovcu, i ako je samovolna, nije bez bumbackog razuma. Tužiće koliko je vo[a, ali će najposlije učiniti što joj pamet i mi svojte reknemo. Јег prosci su navalili. Ne daju mira. 1 kako ne će, Bog te vidio, eto barjela vina i petnaest barjela uja o rodnoj godini, i dvor kao plemićki i dvije mazge i šest krava i vrtao kao u fratara i puna kuća blaga božjeg!... Ajde ručaj. — Vala ti, Bože! A je li čemu ona,... onako ... ne velim baš mnogo prikladna, nego onako, onaj . .. — I zato je tu dan. Sutra je Đurđevo. Slavi crkva u Donem Poju šibeničkom. Biće Jelica. Budite i vas dvoje. Je li ovo pošteno? Može Ji se poštenije? Ajde ručaj ! — Ne, valaj, poštenijih riječi nijesam do sad čula. •— A, dakle, hajde ručaj, ohladiće se pura. Marija udari u smijeh kao da je čula bog zna kakvu duhovitu dosjetku. Ivica žvataše pošledne zalogaje kad mati sjede za trpezicu. On se zagleda u jedan kut od kućice, a ona u drugi, jedući polako, oprezno on zapita: — Ova je iz Jadrtovca, a? - Jest! Nakon desetak zalogaja sin će: — Bila je i prije? •— Bila dva puta. Najposlije, kad stara prestade jesti, pošto se napi vode, uhvati se za košuju, upi(i mu se u oči i pita: — Pa šta veliš, sinko ? On slegnu ramenima, nadu obraze, ustade i stade se obuvati. — Sta veliš, sinko ? Ne dobivši odgovora, pripita : — Veliš mi: kako ja učinim i reknem?