СРЂ

ЖЕНА И ЧОВЈЕК.

115

— Ја и опет понављам, — продужи нечастиви, не осврћући се много на то што је и опет прекинут у говору, — ја и опет понављам да свето дјело стварања није потпуно завршено: Ти си, Господе, од сваке врсте живијех створова саздао по два, по пар, а само си човјека оставио да живи сам. И Ђаво овдје одједном замуче, очекујући дјејство својега говора. Господ Бог се, као, љутну; нечастиви Му бјеше за часак помутио радост. Али се опет уздржа. — Имаш право ! — рече. — Та ти ваља. Него, данас је незгодно : празник је, не ради се. — Па да оставимо то за сјутра. (Ђаво је, нарочито, ударио гласом на ријеч оставимо. Господу бјеше јасно куд он циља.) — Добро. То ћемо сјутра свршити. Пошто је мисао твоја, и пошто сам Ја праведан, то ћеш и ти имати удјела у томе послу. Сотона се и опет поклони до подножја, и отидје, ведра лика и добре воље. Цијеле те ноћи Ђаво не склопи ока, преврћући мисли свакојаке. Сутра дан, зором, порани он на посао. Стиже до рајских врата гдје га стража заустави. — Господ ми је сам заповједио да данас к Њему дођем — бранио се сиромах Ђаво. Чувши жамор, Бог викну на стражу те ова пропусти Ђавола у рај. Прекорачивши праг рајски, Ђаво застаде, запањен. Али се врло брзо прибра и настави пут ка пријестолу Божјем. Бог, чијем оку не измаче ово кратковремено али дубоко изненађење нечастивога, осмјехну се задовољно и похита с пријестола, не хотећи допустити да га Сотона својом нечистом ногом оскрнави. У оној забуни, Ђаво је овај поступак Божји протумачио сасвим обрнуто, у своју корист: помислио је да му Господ хита у сусрет. И бјеше му много мило.