СРЂ

ЖЕНА И ЧОВЈЕК

117

ra кроз вас живот прати, отпоче гласом који се Господу, још у самом почетку, нимало не узасвидје. Али, тако су уговорили. — Теби, човјече, немам шта говорити; говорићу теби, жено, јер си ти дјело колико Божје толико и моје. (Овдје Господ набра обрве; али, у ствари, Ђаво бјеше у праву.) Ја ти ништа ново не могу даровати (овдје се лице Божје разведри мало), јер ја нијесам кадар ништа створити (лице се Божје овдје разведри јаче); дароваћу ти, ипак, неке особине које је Творац свијета додијелио разноврснијем створовима. (И сам Господ овдје постаде радозналим.) Слушај ме добро. Бићеш добра као анђео, лијепа као цвијет у зору, питома као јагње, умиљата као грлица, вјерна као пас, стрпљива као камила... Овдје Ђаво мало замуче, а Бог помисли : „Па нијесу му дарови баш тако лоши!" Али, Ђаво се искашља па одмах настави. — Бићеш опака као змија, дивљачна као срна, нестална као талас на пучини морској . . . По том Сотона се окрете човјеку и рече. — Ти ћеш, по благослову Божјем, владати свијетом ! Па се окрете жени. — А ти ћеш, по благослову мојем, владати човјеком! — Доста ! — викну Саваот коме бјеше већ прекипјело. — Свршио сам, — изусти Ђаво мирно, задовољан што му се и сад указала прилика да наједи Господа Бога. По том Ђаво безобзирце отиђе из раја у којему је, тада, био први и потоњи пут, од како се одметнуо. У току времена, нарочито по изгнанству из раја, жена јс развила у себи све ђавоље даре, особито оне из друге групе; шта више, примила је и присвојила још неке — врло многе — особине којих се ни сам репати не би био кадар сјетити.

ВЕЛИМИР Ј. РАЈИЋ.