СРЂ

112

СРЂ. — SRĐ.

II. И освану дан седми, дан суботни, први по створењу свијета. И Господ Бог одлучи се да у тај дан почине— од свијех дјела својих која учини; и благослови Бог седми дан, и посвети га. И, зором још, од сунчева рођаја, сјеђаше Господ Бог на троножној столици испред врата рајских, и одмараше се. На лицу Му блиста задовољство; и Он, разгледавши све што бјеше створио, нађе да добро бјеше веома. Около Њега стоји цијела војска небеска и војска земаљска, и диви се дјелима својега великога Творца. Ту је и човјек, Адам; он стоји понајближе Господу, са десне Му стране. На другој страни, према Богу, подаље мало, подавивши пода се свој огромни реп, сједи Сотона (далеко му лијепа кућа!), опкољен својом црном, рогатом и репатом војском. Унаточ напорноме труду да прикрије пакост и завист, оба ова смртна гријеха вире из пакленијех му очију. Јер бјеше му много и жао и криво што је онако глупо, у невријеме, раскинуо уговор са Господом, кад је могао још мало очекнути те се користити бар одблијесцима славе Божје. А овако... И он се, у мислима, стараше да колико толико побољша свој незавидни положај. Окретао је и обртао од сваке руке, али ништа згодно и паметно да му на ум падне; најзад му сам Господ пружи прилику за то, ословивши га доброћудно. — Теби, ортаче, (овако га је Господ звао и послије раскинућа уговора, кад је бивао добре воље, што је Сотону до срца бољело) као да не иде све како треба ? Нечастиви одмах, по самом тону гласа Божјега, осјети да ће сад моћи што изварати; подиже се, начини тужно лице, приступи — на један знак Божји — ближе и поклони се до самога подножја. — А како би ми и било све потаман, нарочито данас ! — проговори он гласом тако тужнијем да од тога све лишће на дрвећу чак тамо доље, на земљи, уздрхта. — Зашто баш данас ? — упита радознало Саваот,' знајући, међутијем, унапријед шта ће Му ортак одговорити.