СРЂ

ЧОВЈЕК И ЖЕНА.

111

њој. Јер птице се подизаху са земље и летијаху изнад ње високо, у свјетлост, у живот, под сами свод небески, те земља остајаше мртва и без живота. — По том рече Бог: кека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховијем, стоку и ситне животиње и звијери земаљске по врстама њиховијем. И би тако. — И створи Бог звијери земаљске по врстама њиховијем, и стоку по врстама њезинијем, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховијем. И видје Бог да је добро. И Господ намисли да сазда једно биће које he се разликовати од анђела небеских и од звијери земаљских и бити слично Њему, и које ће стално боравити на земљи и бити господар од свега што је на њој. — По том рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи. — И створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и духну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива. — И рече Господ Бог : није добро да је човјек сам; да му начинимо друга према њему. И надједе Бог човјеку име Адам, што значи — од земље начињен ; и намјести га у врту који насади у Едему на истоку; и доведе к Адаму све звијери пољске и све птице небеске да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име; и Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему. — Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома. И би вече и би јутро, дан шести. — Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова. И тако Адаму као да бјеше суђено да сам самцат, као пустињак, проведе на земљи цијело Богом му намијењено вријеме, да се не догоди нешто што цијелу земљу, тако рећи, окрете тумбе; и од то доба стаде се земља обртати у ковитлац, не би ли како опет доспјела у своје првобитно стање. *