СРЂ

166

СРЂ. — SRĐ.

репертоар, али би одбачена. Катилина ипак угледа штампу год. 1880, али едикција остаде готово нераспродана. Вријеме је пролазило и ненадано Ибсен постиже бакалауреу. Сада се опет могао дати на учење медицине. Али дође послије час, да се отресе Галенове и Хипократове науке. Код себе је имао један други књижевни essai. „Витикинд о в г р о б" донио му је нешто новаца, а и његово се име почело спомињати. За кратко је вријеме издавао и једну новину, а, када је ова пропала год. 1851., би именован у Бергену позоришним пјесником и драматургом. Од тада је стао сваке године писати по један комад за своје позориште. Седам година касније заручио се је са кћерком протестантског пастора у Кристијанији и постао је драматург и управитељ позоришта главнога града Норвешке. Прави Ибсен стао се је сада истицати; започе низом нових дјела, која се и данас у норвешкој пријестолници, па и у другим мјестима, сматрају ремек-дјелима. По реду била би: Госпођа Ингер (1858), Б о р и о ц и Хелголанда (1858), Љубавна комедија и Претенденти круне, велика историјска драма у прози, за коју неки Ибсенови биографи мисле да би се могла такмити са најбољим трагедијама једнога Шекспира. Године 1864. норвешки је сенат гласовао пјеснику једну обилну припомоћ, те је могао предузети велико путовање у знанствене сврхе по Европи: у Дражђане, Монаков, Рим и Напуљ. У Напуљу запјева његова Муза, али ипак лазурно италијанско небо и дивна напуљска природа нијесу успјели одстранити, или бар ублажити, меланхолични акценат његове лире и уништити песимизам његова духа. Ибсен и под сјеном Позилипових гранита остао је Норвежанин. У пјесми Б р а н д постављено је питање насљедства и моралне одговорности. Ништа ново. Потешкоће су означене, али нијесу ријешене. Бранд је свећеник, справан жртвовати и родбину вјерском фанатизму. Мајка, на самртној постељи, тражи светотајства, а он јој их нијече, јер недостојна њих. Болестан син тражи блаже небо, он се томе опире, јер увјерен, да не смије запустити ни за један дан повјерено му стадо. Свладан обитељским невољама, хтио би створити нову цркву; предомислио