СРЂ

ХЕНРИК ИБСЕН.

167

се, опажа, да би и ова служила пријашњем сујевјерју, забада замисао, окупио је народ, води га на врхунце гора, да се Богу моли. Небо је ипак далеко, природа је мртва, Бог се не објављује у срцу народа. Бранд остаје непомичан. Преварен народ буни се проти своме пророку, прекрива га гомилом камења и оставља на милост и немилост окрутне смрти. Бранд није успио спознати Бога. Након Бранда дошао је Peer Gynt (1867). Гинтнијемистик попут Бранда; он је човјек, који се покорава својијем страстима. Његов је живот борба у прилог страсти. Богат је, али жена, та побједитељица његова духа, лијепа Венера, поновно га упропастила. Искуство га није успјело обратити; бол га није уништила; путеност га није уморила. Његово је тијело увијек спремно да се уздигне! И тако живи у женском загрљају до своје старости. И када, при западу живота, жељан рођене груде, враћа се напокон к домаћем крову, не препознат, не причекан ни од кога, туђ себи и другима, тада и стопрв тада сјети се да је погријешио стазу живота. Пријатељи и својта не ће да га препознају. Али природа, та права Mater do/orosa, позна га, над њим се згража и тајинственим својим гласом она га кори и опомиње. Што си радио, што си мислио, како си до сада живио? Он пролази. А махови му шапћу: Ми смо имали бити твоја мисао; а ти си нас газио! А осушено лишће: Ми смо ријечи, које си ти без престанка морао разносити; ми се растајемо, а да нијеси од нас вијенац с п л е о ! А вјетри : Ми смо пјесма, коју си морао пјевати, а ти си нас на мук осудио! Јутарње росе: Ми смо сузе, које си. морао пролити! Траве: Ми дјела, која си морао извести, сила коју нијеси знао љубити! Не фали ни смрт, која му се расрђена представља и не ће га : Т и н и ј е с и б и о ни злочинац, ни светац, нијеси био велик у добру, ни у злу: био си егоиста. — И стари грјешник, одбивен и од Смрти и од Живота, баца се у загрљај старе Солвеиг, негдашње миљенице за младијех својијех дана, и она сама милосрдно прима га, пјевајући: Снавај дијете! Љуљаћу те у своме наручају!