СРЂ

168

СРЂ. — SRĐ.

Год. 1868, именован од Карла XV. почасним асистентом при свечаној инаугурацији Суецког прокопа, присуствовао је разним свечаностима, поздравио је Лесепса, поклонио се је елегантној француској царици и предузео је путовање по Египту, које је трајало једно шест седмица. На том путовању он није био извргнут погиблима једнога Ливингстона и Емин-Паше. Повративши се год. 1873. у Саску објелодани резултат дугог свога рада о Јулијану Апостати. Филозофска опажања у овоме раду обилују. Ј у л и ј а н нам приказује борбу међу поганским и кршћанским духом, међу старом љепотом и новом цстином. Немиран дух Римљанина полази из Пергама у Атену; из Атене к Ефезу; из Грчке у Персију; тражи вјерску формулу, која би му духу потпуно удовољила. Кршћанство га не увјерава; поганство такођер не. Бог, богови, знаност, вјера, сујевјерје, нијесу успјели да му дух смире. Страда несрећно у рату против Персијанаца (vicisti Galilaee ) : док му главни савјетник, Максим, разочаран кличе: Ја сам се преварио. Треба опазити, да у овој драми позорност није тако растркана, као у двјема првијем. Пред нама стоје отворене многе странице из живота Јулијана Апостате. Нигдје се Ибсенова метода не истиче таковом строгошћу као у овоме дјелу, ако је могуће и замислити какову методу без строгости и озбиљности, и ако се може претпоставити да се је Ибсен држао једне методе. Након Б р а н д а, који је био објелодањен год. 1866, баш у доба кад се појавише дјела Фајербаха и Штрауса, Ибсен није престао, ако не баш презирати, барем нападати с неком особитом енергијом религију, и то ону, коју је он обично називао официјалном религијом. Свакако Ц а р и Г ал и л е ј а ц не може се убројити у угодно и занимиво читање; томе не би био главни разлог злорабљење психолошког истраживања теорија и метафизике; већ, јер уз претјерани сатанизам и кабализам, налази се п р о б л е м, као што се иначе налази у свакоме Ибсеновом комаду. Зар нам тај проблем, у овоме случају, служи да ријешимо загонетку, хоће ли Јулијан постати царем, или не; хоће ли се он попети на пријестб, или ће бити жртва Констанцијеве зависти? Какова је тенденција водила Ибсена у овој драми? Он нам је и овдје хотио пред-