СРЂ

ХЕНРИК ИБСЕН,

171

гово је срце било занесено љубави за радом, многе је ноћи пробдио над рукописима старе поезије, пребирућ странице Епиктета и Клеанта. А домаће му огњиште чувала је жена, према којој је гојио највеће повјерење и искрену љубав. Он је имао у себи све оно, што је кадро усрећити човјека; и нови Јуда, нијече и одмеће се од Христа, предбацујућ му »да је подлегао на дрвету крижа N Присутници остају запањени гледајућ Јулијана, гдје раскриливши руке према својим саученицима вели им : »О пријатељи моји, мили моји пријатељи !«, и слушајућ одговор неустрашивога Гргура: »од данас међу нама нема више ништа заједничко.« * Ибсенов Цар и Галилејац, као и Хугов К р о м в е л, није згодан за позорницу. Публика нема довољно устрпљенства при безбројним призорима ове магичне свјетиљке. Ово су пјесме! Пјесме очаја и боли све три ; са умјетничке стране нијесу савршене, а фали им и логично равнотежје ; али ипак то је снажна пјесма, која живи фантастично — сентименталним животом. Бранд, Јулијан и Пер Гинт, у разним својим инкарнацијам, једина су особа : особа пјесникова. Шта захтијева пјесник? Побједу воље. Је ли нам у овим својим драмама успио то приказати ? Нипошто. У осталијем његовијем дјелима појављује се дух Бранда, Јулијана и Пер Гинта. Треба опазити, да је Ибсен оне драме написао у највећем контрасту свог живота, након потпуна неуспјеха своје Љубавне комеди ј е . Најскрајнији песимизам владао је тада његовим духом Није имао дубоку логику једног Данта ; ни психолошку анализу Шекспира ; ни свестрану ерудицију Волфанга Гете. Деликатне савијести и комплексије одвећ фине. Такав човјек није могао бистро схватити, а још мање проучити разне и заплетене фазе људског живота и данашњег друштва. (Слиједи).

* Cesar. Apostazija. Čin III.