СРЂ

ПОД ЈЕСЕН. Новела. * * * ПЕРА Ј. ОДАВИЋ. Г. Поповић Г.ђици Савковићевој. И ако сам мислио да одем од свију па и од тебе и твоје матере тако, да вам се више никад не јавим, не могу. Осећаји су ми савладали вољу. Лепе слике из скоре прошлости не слазе ми испред очију. Оне су се толико упиле у душу моју, да су постале део самога мене. Ни један ми дан не прође а да нисам с вама, у вашој кући. И овако у мислима најчешће ступам у вашу кућу, исто онако, као што сам у ствари кад сам тамо био. Прво, пошто већ наиђем у н-ску улицу, видим је далеко испред себе онако искосице. Ако сам пре тога био нерасположен, нелагодан, ако ми је тешко било, чим спазим вашу кућу, у души ми се разведри, као што се изведри небо после буре. Осетим се лакши, пун неке необјашњиве чежње, и убрзам кораке само да што пре стигнем, да вас што пре видим. Зашто ? . .. Како је тешко одговорити на то питање ! Зашто ? Да будем ту где сте ви, да вас гледам, да вас слушам. Твоја слика, покрети твоји, твој глас потресали су ме. Ја ти то досада нисам никада казао, нити сам ти то ма и најмање наговестио, па и сада не бих се усудио, кад између нас не би постојала ова тако велика даљина. Ја знам да ми се ти, и ако ће ти ове моје речи изгледати чудне, не ћеш смејати, јер знам да си добра, племенита девојка. Остави ме, молим те, да ти то кажем. Ти не можеш себи представити како се сад у овом тренутку осећам. Видиш ли, чини ми се, био бих грешан кад ти то не бих казао . . . . И ти и твоја мајка појавом својом и пријатељством тако сте ми много дали, да бих се сретним сматрао кад вам се бар на овај на-