СРЂ

ПОД ЈЕСЕН.

155

чин не бнх одужио. Знаш ли, Маро, да је свака стварчица у стању вашем; свака хаљина твоја, сваки шешир, свака трака, биле за мене извор радости. Ето ваш стари клавир, са оним својим застирачем, који си ти радила, са оном важом на њему, у којој је скоро увек било цвећа, није био за мене обична, мртва ствар. Не, ја сам у њему гледао пријатеља, ствар која има душу. Кад бих само био у стању да ти кажем, каквих сам момената имао прошлих јесењих вечера, кад сам седио у клавирској соби, у оном углу до прозора, онда, кад си ти свирала! И сада још као да чујем оне лепе песмице Шубертове, Менделсонове које си и ти, а које сам и ја тако волео. Ich stand gelehnet an den Mast, und zahlte jede Welle, Ade mein schones Vaterland .... Ето видиш, та песмица нарочито ми се урезала у душу, ко зна, можда сам још тада ocehao, да he и за мене ускоро доћи моменат кад ћу морати рећи : Ade mein schones Vaterland. A морао сам ићи. Бојао сам се да и даље останеш тамо. А знаш ли зашто? Осетио сам да сам се почео нагло да мењам, да постајем неки сасвим други човек. Оне сталожености, оне помирености са судбином својом, за коју сам веровао да he ме до гроба пратити, од једном је нестало. Место дотадање мирноће, почео ме хватати некакав потајан страх. „Ти си био слеп" говорио сам сам себи „кад се, поред толиких лепота, које су те окружавале, ни једној приближио ниси, онда кад ти је томе време било, и кад си веровао, да у самоћи, тишини и повучености у којој се непрестано крећеш, можеш до краја трајати своје дане" .... И од једном моје дотадање навике, моја усамљеност почеле су ме душити. Тешки осећаји незадовољства самим собом почели су ме мучити. Као некаквим чудом, од једном су ми се очи отвориле, и с болом у души гледао сам на своју прошлост на својих већ претурених четрдесет година. А све то што сам у прошлости видео наговештавало ми се у будућности у још страшнијим бојама. И плакао сам за својом изгубљеном срећом и својом младошћу коју сам проживио онако : без икаква смисла.