СРЂ

156 СРЂ. — SRĐ.

Па видиш, из страха да у тим моментима очајања не учиним нешто због чега бих се, можда, доцније и кајао и стидио, решио сам се да одем из средине у којој су ми се очи отвориле. И не само то, но сам се, шта више, решио, да нарочито од вас одем далеко, и да вам се никад више не јавим. Желео сам, да ме једном за свагда заборавите. Али, ето видиш, не могу. На пољу је лепо време. Сунце је на заходу и руменилом злати ове лепе крајеве, у које сам дошао да тобоже дуже останем, и, место да изађем да шетам, ја сам ево још од јутрос у свом стану. Сео сам да ти пишем и непрестано се борим самим собом: да ли да ти ово писмо пошаљем или да ти га и не шаљем. Али осећам да је меланхолија и сета победила : вечерас ћу сам изићи да ово писмо спустим у постанско сандуче, ма да са страхом помишљам на моменат кад ово писмо будете читале. Збогом. Г.ђица Савковићева г. Поповићу. Јутрос смо примили ваше писмо и јако смо се изненадиле. И ја и мајка мислиле смо да сте се морали нешто наљутити на нас, пошто сте отишли а нисте дошли ни збогом да нам кажете, нити сте се за тако дуго јављалш. Међутим из вашег писма видимо да то не стоји. Знате ли, да ваше писмо не можемо још никако да разумемо и ако смо га више пута с пажњом прочитале ? Кад већ велите како сте се код нас пријатно осећали, зашто сте онда отишли у намери, да се више никад не вратите ? Ви најбоље знате колико је и нама ваше друштво било пријатно. С вама још је некако живље, ако тако могу рећи, ступала у нашу кућу успомена на покојног оца. Поред вас, обема нама чинило се, да смо некако ближе њему. Још из најранијег детинства с вама обично сам гледала и њега, и поред вашег гласа слушала и његов. И поред свег тога, место да и даље останете овде, и да нас што чешће посећујете, ви одлазите и без збогом, и без опроштаја. А зашто ? . .. . Али ја немам права да дознајем узроке ваших поступака који сте ради да остану у тајности. Само кад већ велите да сте се у нашој кући добро осјећали, што онда и даље не остадосте овде? Шта мислите да радите у том стра-