СРЂ

270

СРЂ. — SBĐ.

из топчидерског котла одјекивали су метални звуци трубе, и као да су још више појачавали општу свежину. Друмом иза њих чуо се бат коња у касу. Кад је бат већ био близу њих, они се осврнуше и стадоше мало у страну. Један стасит артиљеријски официр, на добром, високом дорату, пројаха мимо Њих, елегантно и лако баланцирајући. За њим је јашио сеиз, здрав и румен младић широких плећа. Они сви троје погледаше за њима, и одатле оставише друм и ледином упутише се Барловчевој вили. Идући Мара се у два маха освртала за коњаницима, који су се већ губили на оној коси, што води доле ка Топчидеру. Кад већ наиђоше на пут, што води међ' винограде, рече госпођа Савковићка : — Знате ли, да овим путем нисам прошла и не знам кад. Биће да има више од десет година. Колико се сећам, последњи сам пут овуда прошла с Миланом. Био је опет тако леп дан. Ишли смо у шетњу. Чисто ми невероватно изгледа, да је толико времена прошло од тога дана .... Како време брзо пролази!... Те меланхоличне рефлекције њене још више разњежише Поповића, и сета и туга његова последњих дана за изгубљеном младошћу још се повећаше. „Брзо, врло брзо" помисли он, и скривен уздах оте му се из груди. — Ја сам још јесенас неколико пута овуда пролазила, рече Мара, овуда се иде и у виноград Николићевих и у виноград Ђорђевих. Знаш, причала сам ти, како смо се ту лепо проводиле. — И ја нисам скоро овуда пролазио, рече он, ал' ми је овај пут увек симпатичан био. Кад год сам ишао овуда, увек ми се чинило, као да нисам крај Београда, но негде на сасвим другом, страном крају. Од куда таквог утиска не бих знао рећи .... И опет ћутећи продужише пут. Ишли су полако. За кратко, свако од њих оживљавао је неке слике из своје прошлости и премишљао о њима. Иза једних вратница с леве им стране изненада залајаше на њих два рундава пса, али не толико од зла, но тек онако, јер су оба и лајала и пријатељски махали реповима, Они их