СРЂ

ПОД ЈЕСЕН.

271

прођоше, ал' нису учинили ни неколико корака, кад чуше иза себе неки женски глас. — Госпођа Савковићка! Госпођа Савковићка! Стадоше и обрнуше се. Испред отворених вратница на самом путу стајала је старија жена у српском оделу т. ј. с фесом на глави. — Бадава, сасвим сте нас заборавили, рече и пође к њима, пошто се и њих све троје вратише и дођоше к њој — Пролазите крај нас, па баш ни главе да обрнете. Била је нека госпођа Марковићка. Стара пријатељица, још другарица мајке госпође Савковићке. — Верујте, нисам ни знала, да сте у винограду, рече госпођа Савковићка извињавајући се. — Па дабоме, додаде стара, — како нам често долазите, тако и знате. Извол'те, свратите мало, сама сам, моји још нису дошли. — Бојимо се, бићедоцкан. Мислимо да се још спустимо до Топчидера. — Па баш и ако буде доцкан : место да идете у Топчидер, ви ћете се вратити опет преко брда, куда сте и дошли; код монопола сешћете на трамвај и на време ће те бити код куће.... Хајд'те, хајд'те мало. Ако ништа друго, нека бар Мара понесе цвећа. Госпођа Савковићка насмеши се, слеже мало раменима, погледа оно двоје и рече : Па хајд'мо те мало. Вратише се и уђоше. Н .. леко од улаза стајала је стара кућа са широким ходником у предњем делу. Испред куће под једним великим дрветом, орахом, стајао је сто. Крај њега уз кућу била је клупа, а са других страна столице разнога кроја. Од вратница па поред куће водила је право доле широка стаза, и почев од доње стране куће, с обе јој стране било је разнога засађеног цвећа. — Седите, одморите се, рече домаћица, кад дођоше до стола и узеде једну широку, плетену столицу и понуди је госпођи Савковићки. — Седите, рече обрћући се и Мари и Поповићу и показа им места. — Хвала, рече Мара, ја идем да вам видим цвеће. — Иди, иди, дете моје, рече јој домаћица, па и набери цвећа, доста га набери.