СРЂ

ПОД ЈЕСЕН.

273

— Па ти и не мораш никад да идеш из Београда, кад Београд толико волиш. — Кад би то зависило само од мене, одговори она и . даље берући цвеће. — Па то од тебе само и зависи. : .—i Како то ? — Тако. — Ја вас не разумем. Од куда ви то можете знати ? — Знам. — Ал' од куда ? Он се исправи држећи неколико цветова у руци. Бојао се, угушиће се, ако и даље остане онако сагнут. Она пак, прешав на другу страну стазе, и даље је брала. — Дакле од куда ви то знате ? поново га запита, пошто је он ћутао. — Маро, поче он. Глас му је био тако необичан, да се и она исправи и погледа га. — Маро, зар још ниси приметила, колико те волим. Зар још ниси приметила ону чежњу која се, чини ми се, испољава у сваком мом поступку, у свакој мојој речи ; чежњу за тобом младом и лепом, чежњу да сам непрестано ту, где си ти, да те гледам, да те слушам ? Маро, хоћеш ли да ми будеш жена, да ми даш своју руку, а ја ћу сав свој живот посветити једино томе, да будеш срећна, Реци Маро, хоћеш ли ? . . . И глас му, а и сав, дрхтао- је као у грозници. Изненађена посматрала га је она, не верујући, да је одиста чула те речи, не верујући да је он то њој говорио. И пошто јој се тек тада многи његови поступци представише у правој својој боји, она, не знајући шта да одговори на то његово питање, којем се никако није надала, само му, и то скоро молећивим гласом, рече: :— Али за Бога, ја сам тако млада прама вама. Да се је земља под њиховим речима отворила, и то чак не би Поповића толико поразило, колико тај њени наиван, детињасти одговор. У ушима му запишта, на очи као да му се навуче копрена нека, чисто свест изгуби и учини му се, као да ће пасти. Гледао је испред себе. Чинило му се, да више не сме да је погледа, толико га беше стид обузео.