СРЂ

274

СРЂ. — SRĐ.

Она исто тако била је у мучном положају. И ако је то стање трајало само неколико секунада, и њему и њој изгледало је као да траје дуго, врло дуго. . А кад му она после тога ћутања само рече: — Хајд'те, хоћемо ли, и неким промењеним гласом додаде: „Ја о овом не ћу никоме говорити", он тек тада увиде, како је њој то његово дело морало изгледати страшно, скоро злочиначко. Не одговори јој ништа, но ћутећи пође с њом. — Јесте ли доста цвећа набрали ? запита их госпођа Марковићка, кад стигоше. — Јесмо, рече Мара, и показа јој киту цвећа. У брзо после тога дигоше се и пођоше. Вратили су се истим путем, којим су и дошли. Већ се мрак хватао. Као после највеће какве несреће, што човека може да снађе, утучен, и скоро болестан, Поповић је ћутећи ишао крај њих обузет мрачним и тешким мислима. И у души му наступао је мрак, као што је у тај мах и у природи наступао. Па како је и Мара ћутала мислећи о томе : Како ће се свршити тај изненадни догађај, госпођа Савковићка осети, да се за оно кратко време, што су били на само, морало између њих десити нешто необично. Од монопола до Лондона ишли су трамвајем, само како у истом одељењу није било места за све њих троје, њих две саме седоше, а он остаде стојећи на платформи. Код Лондона се сиђоше и опростише. — Збогом, рече им он, и рукова се и с једном и с другом. — До виђења, рече му Мара, трудећи се да буде љубазна.. — Збогом, рече му госпођа Савковићка. И тако се растадоше. После неколико корака запита мајка Мару : — Ама шта је то господину Поповићу? Изгледа ми као да је нешто љут, шта ли. — Не знам, одговори Мара несигурним гласом. И из тог њеног одговора госпођи Савковићки беше све јасно : „Свршено је", помисли.