СРЂ

826

СРЂ. — SRĐ.

direktorova ćerka, koju „sinjor Moreto" jako respektuje, sve je kao bez duše dotrčalo, i tek njihova pojava umiri razjarenoga kočijaša i on prestade da bije Pompaduru (jer tri puta je iščupavan iz one gužve, i tri puta se praćnuo i ponova mešao u tucu) ! . .. Publika se jedva povratila k sebi od grdnoga smeha... Kad se već sve utišalo i osoblje uklonjeno bilo sa pozornice, koja je predstav]jala pravo razbojište, tada direktor teatra, nesretni signor Marceli, bled i sav razbarušen kupeći razbacano po pozornici odelo još nesretnije „sinjorine Pepite", dršćućim glasom molio je publiku za oproštaj. Molio je preko tumača, naravno, da ga izvine, što se današnja tako obilno posećena predstava svršava bez poslednje pijese, koja je započeta ali se, eto, nije mogla dovršiti. Nije njegova krivica. Ovo mu se, veli, nije nigda u svih četiri časti sveta i nikad za svih dvadeset i četiri godine njegova naporna, uspešna i slavom uvenčana rada desilo i pasiralo !... Nikad! završi i zaplaka se gorko. — Dopo venti quattro anni che pegola! ponovio je nesretni sinjor Marčeli netoliko puta. A sve ovo završi još i usmenom molbom (a i u sutrašnjim plakatima — u kojima javlja da će sem datih triju predstava na opšte zahtevanje dati još tri sa odabranim programom — bilo je isto to pismeno i ponovljeno): da se, to jest, umoljava poštovana publika, ako u buduće želi dati umetnicima kakav vidljiv znak i dokaz svojega poštovanja i divljenja, da to nikako ne čine za vrijeme predstave direktno, nego tek posle predstave i to indirektno, to jest samo preko pozorišne direkcije, a ona će, veli, to posle predstave pravično podeliti među zaslužne i odlikovane članove. I još jednom ponovo zamoli za oproštaj, što program nije bio potpuno iscrpen i što se predstava prekida bez njegove krivice — a ne može se nastaviti ili ponoviti — jer su, veli, dejstvujuća lica još jednako jako uzrujana (u što je publika mogla potpuno verovati, jer se iza kulisa još jednako čula prilična larma, lavež i cičanje uzrujanih umetnika). Publika je primila izvinjenje i izvinila ga. Neki ga čak i utešiše. Jedan pedagog mu reče : da ima toga počešće; on to, veli, zna iz sopstvene prakse i opažanja, i navede mu krasnu srpsku poslovicu, mudrost narodnu, koja glasi: „Bolja je i jača naravska nego naučena" !...