СРЂ

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ. — OCJENE I PRIKAZI.

Иван Козарац: Славонска крв. У комисионалној наклади књижаре Љ. Мирка Клофутар, Винковди. Хрватски писци већином имају ту карактеристику, да пишу не добрим а често пута и веома лошим језиком. Узалуд, то је код њих као неко насљедство, кому се мало ко од њих зна отети, осим — колико се мени чини — г. Мата Лисичара и још којег другог. Нузгредице ћу поменути и то, да је неке чисто немогуће читати и разумјети без каква помоћног рјечника, на пр. без рјечника туђих ријечи, а нијесу ријетки ни они случајеви, кад у иначе добра писца сваког часа наилазите на граматичке и синтактичке гријешке, а да и не споменемо стилистичке, ортографске и др. Али ово зло, које много и много одузимље од вриједности пишћеве, увукло се у доброј мјери и код српских млађих писаца, а изгледа да се је већ добрано и уобичајило. Ја сам имао прилике и да чујем од једног нашег највећег научника тужбе на писање неких млађих српских писаца особито оних из Краљевине, који пишу „српским ријечима а француским стилом". Дакле, и српски се писци поводе за хрватским, чему је опет крива њемачка, односно француска, наобразба. По тому би узрок могао бити двојак: или је непознавање језика, или је неопрезност и лако повођење за страним језицима. Ако је прво, онда треба језик научити и тек тада с њим писати, ако је пак потоње, онда треба бити опрезан и то ради саме своје користи и ради користи наше књиге. Ја не бих био ово ни спомињао на овом мјесту, да и г. Козарац не спада у ред онијех, који не пишу свеђ добријем језиком. По мому мишљењу сваки се писац наш огрјешује о