СРЂ

848

СРЗ. — SRĐ.

народње благо, кад у својијем дјелима наш фини, слатки, мелодички и богати језик приказује опорим, тврдим, незграпним и мршавим. То је неправедно, то је грдан атентат на наш лијепи језик. Да није у Козарчевој књизи занимивости и користи ради упознавања иародних обичаја и мана, ради веома лијепо истакнутих особина Славонца и Славонке, с језичног гледишта књига не би вриједила много. У књигама ове врсте нека је допуштено у некој мјери употребљавање локализама и провинцијализама, али немој за бога да налазиш „високије", „она али сама", „сјене сподобне људима" и др. # Свакако, г. Козарац је постигао с овом књигом оно, што је хтио да постигне. Он је намјеравао нашем читаоцу на занимив начин изнијети живот народа у Славонији и он је у тому успио. Нас из ових крајева Козарчева књига куд камо више интересује и учи, јер колико год било зла међу пуком и с ових страна, можемо се тјешити, да је оно у пуно и пуно мањој мјери него тамо. У ово осам цртица наћи ћеш доста, што може да те занима. Славонски сељак, као и сваки наш у опће, спјесмом живи и заноси се („Код коњарских ватара"), али ипак није му „ још се држи крај свих зала, пјесма га је одржала њојзи хвала!" нити се он тријезан с пјесмом тјеши, него — како се у цртици „Гујили . . . ." каже: — И онда се запути у гостиону Тамо се наиме задојен алкохолом буди из своје обичне млитавости и мртвила, даје некаковом заносу, ствара илузије из овог крутог живота и коначно надеран — често са сузом у очима — у пјесми се спомиње идеализованих јунака свог народа из далеких времена, заборављајући при тому на садашњост, на данас, на збиљски живот, који ће га можда још и под туђи плот довести, да под њим скапа ! . ." У цртици „Гњили . ." ни нема једног догађаја, него је прости а лијепи опис, како Лепа Биргин не ради ништа, закидива Швабу, који марљиво ради, а Лепа само пије, пијанчује; кад