СРЂ

350

СРЂ. — SRĐ.

Ова дубока поквареност у народу биће можда и посљедица невоље, али невољи је узроком свакако и сам народ, који се веома лако дава на лијенчарење и сркање чаша поред страствене и дивље циганске пјесме. У „Распикући" је већ врхунац покварености. Мата и Ева, муж и жена, у немиру су. Он пијанчина има одношаја с другом женом, а Ева опет са сваким „господином". Карају се, туку се предбацујући то један другому. Дјеце немају, јер се Ева цифрала и све могуће радила да не рађа, е да тако боље и згодније тјера свој занат. Ево ове тачке: Ева: Ја — гад? Мата: Да — свачија! Ева: Ја крива, што дице немам? А зашто си допустио, а? . . . Ти си знао, шта радим, да их немам, па ниси бранио . . . . Ти си крив! Па опет онда: Ева : . . Па ти си знао. Знао си, док си за оне новце пио и картб. Да, док сам могла заслуживат, док су ме господа 'тила, до онда сам добра била Сад промислимо само: „Распикућа" је „обична сцена"!! Осим пјесме и игара, што је нашем народу у опште мило и свето, изнио нам је г. Козарац у овој чаши славонске крви и сувише славонских карактеристика: опијање уз циганске пјесме, продавање имања странцима, завођење дјевојака, задуживање и исплаћивање дугова са дјевојачким поштењем, прељуб, па силење и гоњене жене са стране мужа, нека се ова пода, еда муж добије мјесто лугара, како се у „Старој рани" прича, јер му је мрско радити, хоће да буде „господин лугар" послије но што се је из солдата повратио па „поо'лио се хм — кб да је позобао памет читавога света". Ово занимиво дјело г. Козарца, којим је наша књига добила добру тековину, треба да свак прочита и да се упозна са славонском крви желећи да она не остане и даље иста. То је за стално желио и сам г. Козарац. У Дубровнику. Франо Кулишић.