СРЂ

22

СРЂ I SRĐ

Год. \Г ДУБРОВИИК, 7 1 августа 1Qf\A Б Р- R God. v • DUBROVNIK, avg-isla I~UU. Br O.

СТРАЖА. Јосип Берса — Задар. У једној од оних подземљушица, у којима се бијаху склонили ирви одјелци Куропаткинове војске прије битке код Шаха-ријеке, сједијаху једне зимње ноћи све млади момци истом приспјели из далеких својих кућа, и слушаху приповиједања свога корпрала. — Пустите их нека блебећу шта хоће — говораше им он. — Ја сам чуо, кажем вам: чуо сам, јер сам и ја дошао ономадне амо као и ви, да се наш заповједник повлачи, јер ће их овако примамити у ове равнице, гдје не ће одољети нашим козацима. — Дај Боже — надовеза нај млађи између њих, Батушкин — али се у мојем мјесту говорило прије два мјесеца, да је све јунаштво залуду, јер да наша зрна не могу ништа на њима. — Није то тако — одврати му корпрал — него је други разлог по сриједи, а то знам ја нај боље, ваљда! — Дакле си их видио, Сергије Андрејевићу! — Не разумијеш ме; ја их својим очима нијесам видио; али их је видио онај Каригин, онај, знаш, који нам је ракију продавао. Е, добро : овај је Каригин о њима причао нашему Арсенију Павловићу, а ето њега данас жива! Па шта му је казивао? Да су жути, не било их, каотикве; да су им зуби као у вепра заковрнути, па јаох ти се ономе кога шчепају: по читаво му стегно у један пут откину, јер, каже, кад су ти на близу, баце пушку, загнају се на те, а све им зелени пламенови букте из очију, па те оним зубима скопају за грло и крв ти испију.