СРЂ

СРПСКА ВЕЗИЛАЧКА И ТКАЧКА ОРНАМЕНТИКА.

443

са науком цртања, него их је везиља узимала дијелом са орнамената српске архитектуре или са ликова старословенског писма. У обојем гледала је светињу народну, коју је настојала увеличати ситном иглом у везу и њежним ткалачким чунком у пирлиту. Отале и она извјесна строгост у линијама, без сувишка, без сувишних орнаменталних изданака, отале она чистоћа и отвореност у нашим везилачким ликовима. Све је лијеп склад, драга једноставност у том стилу, који од неко доба одушевљује и редом све европске народе: најприје Инглезе, па Францезе, а сада и Нијемце, који he ове јесени у Берлину уредитн изложбу јужнословенских везова, да буде узором и потицалом њемачке везиље и китничарке. Куд и камо више треба да љуби своје народне радове лијепа модерна Српкиња, којој на срце ставља народно благо одлична српска пионерка и дивна г. Савка Суботићка, велећи : „Аманет Ваш жена из народа и њезина привреда!" Генијална је мисао њена, како да се српском сељаку олакоти плаћање пореза (у Србији). „Нека сељанка тка платно за војнике (за ерар) умјесто пореза, а сељак чебета за коње, кроз зиму су обоје беспослени, а њихов производ и трајнији је и здравији од куповног".

Како су Нијемци мало савјесни у археолошким испитивањима украј све своје толико разглашене „Grundlichkeit" (темељитости), нека илуструје ова вијест, коју доноси бечка „Zeit" (бр 1387. 5. авг. 1906). „Истраживањима на пољу археологије захваљујемо за цијело много драгоцјених вијести из давних времена ; она обогаћују знање наше на многим пољима, али само онда, ако су рађена са егзактним стручним познавањем и ако се хипотезе оснивају на реалним доказима. Смјеле хипотезе није слободно. узети за темељ тврдњама. Као што су то Нијемци чинили баш са овим напоменутим ткивом у Ахенској гробници Карла Великог. О томе ,,Prunkgewand"-y писали су Нијемци много, да је из т. зв. ,,Elephantenstoff"-a, т. ј. из слонове коже. Али пошто такова одијела ни прије Карла Великог ни послије њега