СРЂ

494

СРЂ. — SRĐ.

заклапале а осећаше се исто тако пријатно, као да се одмара после дугога путовања, или као да he да заспи после дугога иеспавања. И он приђе своме кревету, легне и пружи се на њега уздахнувши задовољно из дубине своје душе. — Да ти није тешко? — упита га неки благи глас. Богаташ се успне да види, одакле долази тај глас, али поред себе не спази никога до неку маглену пругу, која имађаше облик висока, мршава старца са дугачком седом брадом који се лепршаше по ваздуху. — Тешко? — одговори богаташ — не, ја се осећам врло пријатно, тако како се давно нисам осећао. А музика је тако заносна, тако успављива ..... — И јесте. збиља — шану му исти глас — па јопг се људи мене боје! Зар није то смешно, молим те? — Јесте збиља смешно !— рече бопггаш смешећи се нико се не може тебе бојати. Али ко си ти, реци ми ; ? , > — Смрт — одврати овај мирно. Богаташ се стресе и хтеде да устане, али не могаше. Осећаше се као црикован за .кревет и као да га, неко држи чврсто за ноге; а и руке му беху малаксале, те ни шима, не могаше мицати. Језик му се бејаше .завезао и це могаше ни речи проговорити. — Видиш ли — рече оцет, исти глас —, н , ти си се препао. Богаташ хтеде да погледа у маглецу. личност, али не могаше отворити очију, које му. беху затворене, као да их неко држаше чврсто притиснуте. — Да, да — дода на ново глас — какво дејство има само једно име. И у соби се разлеже јак ироничан смех. Богаташ се с муком прибра и једва промуца ове речи : — Да ли морам с тобом ићи ? Опет се разлеже исти смех и глас рече: — Кад не ћеш својевољно . . . — Ни по што! — викну богаташ. — Шта, ти дрхтиш?! — рече смрт достојанственим гласом. — Не бој се, ја сам дошла к теби само да ти жељу испуним. — Какву жељу ? — упита бојажљиво богаташ, који је још непрестано стрепио и плашљиво дрхтао.