СРЂ

30

ИСТИНА.

497

— Да — одговори немарно госпођа — премда мој, Боже, био је често досадан с његовим примедбама. Није могао да схвати неке потребе женске а као што и саме знате изашле би човеку на нос све његове предусретљивости и услуге, кад би почео саветовати. — Знам и ја то — рече нека омалена женица. — Није он појмио деликатност женског срца — дода трећа дама. — Опрости ми Боже, али није ми жао што га је Бог узео, јер годинама све је постајао несноснији ! — Примети четврта. — Али ипак нас је помагао, морате признати. — Ах, по њему у ствари није било тешко — примети госпођа од куће. — А шта би иначе с новцем чинио ? Тако се оне ређаху у оценама, а јадна богаташева душа чуђаше се, како ни једна од тих рођака није могла да прозре чисге побуде његове поштене и добре душе. Свима је њима он чинио, свакој је гледао да угоди а ниједна не беше ту, која од њега није добила заштите или помоћи, кад му је затражила. Али кад се поведе говор о наслеђу, и он виде њихну радост а нарочито његове миљенице, која се надала највећем делу имања, а кад почеше међу собом делити слике, намештај и друге драгоцености из богаташеве куће, смучи се душии његовој и оно излете одмах из буроара. — Дакле. шта велиш ? — упита га смрт ироничним тоном у лету по вароши. — Доиста је одвратно — одговори душа; али одмах затим дода утешно : — Но људи бар нису такви ! . . . . Величанствена пратња беше се кренула из цркве гробљу и кад стигне на место где се дели, те једни се враћају а други настављају пут у колима, смрт се с богаташевом душом увуче у једна кола, у којима сеђаху четири богаташева пријатеља пушећи и весело часкајући. — Био је добричина, сиромах — рећи ће један од њих скидајући прстом пепео са цигаре — кано момак уображен. — Да. И ја бих рекао — одговори други. — Да је бар био нека глава, па ни по јада, али просто богат човек и ништа више.