СРЂ

В А С И Љ.

Пише Валентије Чипико. Стари код Трогира.

Пред зору рано запалио је малу свјетиљку, iuto је пред једиом иконом поврх стола стајала. Она не he да одмах гори, пуцка, стијењ јој се смрзнуо. Слаба сс свјетлост просу уоколо, па тек освјетљује поцрњеле зидове. Низ чађав камен пробијају капљице и одблијескују се, кад их свјетлост јаче захвати. Влажна зима продире до у кости. Свјетлост допре и до двоје дјеце, што леже у стару кревету. Покривена су отрцаним огрњачем, а главе им тек вире. Приљубило се животом једно другоме, да их дјетињи врућ дах грије. Васиљ повири на врата. Груди му се бијеле; преко ноћи пао је снијег. Цик у зору метачи морали су чистити улице, а и он је тај посао већ од неколико времена обављао. Сталне службе није могао никако добити. Оженио се пред четири године; има двоје дјеце, двоје мушкараца. Чим је устао из кревета, прекрстио се, није се Богу помолио, јер се тресао од студени и цвокотао зубима. Гб камен остинуо, а кроз прозорчић гвоздених решетака обљепљен папиром продире удар студене зимње зоре. Пахуљице снијега увлаче се силом кроз поцијепана врата и види се како лијетају испред тог прозорчића. Свјетлост јача је и освоји помало, па обасја љепушну и младу жену. Блиједа је, окошчата и слаба, али њу још младост носи. Пробудила се већ давно и жалосно пази на свог мужа, који је по тој тешкој зими, а да се ничим не окријепи, морао:да иде на посао. Старије се дијете промешкољи, открије и врисне. Млађе отвори очи тражећ мајку, па и оно заплаче. Дијете од синоћ није саснуло. Жена сиђе са своје постеље и дршћућ легне