СРЂ

ВАСИЉ.

527

међ дјецу. Млађе се умири, бијаше живо прихватио и већ задњу кап саснуо, а старије она стаде лијепим ријечима тјешити. — Зар нема ни комада дрва, Марто! — Нема, Васо. — Свиће, идем на посао. Када се опремим, донијећу залогај теби и дјеци. Донијећу и дрва. — Иди, Васо, донеси. Гладни смо. Узме са постеље капут, с којим се он и жена по ноћи покривао и отвори чврсто врата. Вихор дуну и замете снијегом чак у собу. Дјеца се препала па наново вриснуше. Марта их тјеши обећавајући: — Донијеће отац. — На пољу је зима. Васиљ се заметнуо лопатом преко рамена, на ногама су му старе опанке и старе раздрпане трлике. Снијег пробија кроз те отранчине и хвата до гола. Капут је истрошен, излизан. Вунена длака опала и остало оштро недлакаво. И кошуља излизана, раздрпана. Лед га пробије од ногу до врх главе. Дршће. На чошку улице угледа свјетлост; обрадује јој се. Биће да Јово већ отворио дућан. Помисли : Само да ми још чашицу на вересију даде. Зарадићу, исплатићу. А када ће зарадит ? Има неколико времена, не може да нађе зараде. Одбијају га. Неко некому помаже, а њему нико, и осјећа се туђ у овоме граду. — Добро јутро, газда Јово — назове кад уљезе у дућан. — Бог дао! — Зима.. . — Да зима.. . — Газда! ако Бога знаш, још једну на вересију — промуца чисто оживљујућ се и надода: — Смрзнуо сам се на овом леду. — Хм, хм, још једну. Памти, ово ти је код мене задња на брк. Испио је, благослива и изиде. Сада ће на посао. Мрвичак се повратио. Захвати лопатом и удара. Граби и баца снијег на страну. Набија рпе и посао му за руком иде. — Бог зна и за звијер у гори. Ни лист с горе без његове воље не пада.