СРЂ

532

СРЂ. — SRĐ.

— Што сада? Речено је : »Вјеруј, не здвајај и не ћеш погинути. Вјерујеш ли још, Марто ? — Вјерујем ... — Зар још ? — Васо ! — Што ? — Зар сумњаш ? Ето за то нас је Бог педепсао. О, куку мени ! — Нијесам сумњао. Вјеровао сам и вјерујем. Оженио сам се у нај бољој вјери. Ти си ми cpeha била. Мучио се, настојао, изгледно по божју живио. То све сама знадеш. А све залуду. Зар морам још даље вјеровати ? Ја ћу вјеровати, али за . ... — Није, није тако. Покај се, Васо! Ради наше дјеце покај се. Није тако! — Имаш право, Марто! Боже, прости ми ! — Прости му, Дјевице! Јад га је преузео. Опрости му, не зна што ради. Он вјерује. И жена склопљених руку паде ничице пред икону. До ње клекне и Васо, али не може да моли . . . Страховита сумња тражи нешто у души ! . . . мори га. И дјеца престадоше плакати, а жена још моли. Васиља мори још увијек сумња! једнако као да му се нека свјетлост губи из душе, и наступа мрак, тама, што ли ? . . . и у мах догори жижак под иконом и свјетлост треперећ у задњим трзајима утрну се.