СРЂ

]

Ad astra. М. Димитријевић. Мостар. 4. Моја слутња. Ја бих да у вас за вазда ишчезнем Кад из дубина душе навре плима! Зашто за меким сјајем вашим чезнем? Какву ли везу с вама душа има? Привуците ме гдје нема јаука, Донесите ми утјеху у чежњи; И докрајчите изнемоглој тежњи У хармонији свјетлости и звука! У вама дио самог себе ћутим, Нераздвојно се наше биће спаја О, ја вас волим, свјетлила небеска!.. Свуд сјај и живот етиром се бљеска Све даље летим пут свемирног сјаја, И све то ближе Промисао слутим. . .

5. Екстаза. Тражећи тајну и смисао бића, Све даље хрлим муклијем тајанством. И најзад клонух, попут слаба птића, Изнемогавши безданим пространством. Падох у бесви'ест: химна величајна Хуји кроз сфере безмјерјем етирним, У славу Њему!... а милошта тајна Струји и трепће просторјем прозирним .... Тад у дно бића ја сисам Љепоту Што заноси ме у сан, сласт без краја; Пун свете сјете, осјећам Доброту Гдје њежно дршће у плавој тишини; Уму ми бљеска Истина из сјаја Дух види Бога у сви'етлој висини.