СРЂ

БИЉЕШКЕ. — BILJEŠKE.

737

проф. Валдштаин предложио да се ископавање предузме на заједничке трошкове великијех европскијех сила. Тај приједлог у тој форми не би био успио с разумљиве осјетљивости Италије. Али су талијанСке власти, схваћајући знаменитост предузећа, послије преговарања одлучиле да уз неке увјете приједлог проф. Валдштаина буде усвојен. Тако ће моћи бити изнесене на божје свијетло многе нове старине и умјетнинине из римског живота све до 79. године по Христу. Географија. — Постанак сипина на плиШкијем обалама. Морске обале или су стрме и високе, или су плитке и ниске. Кад су оне плитке по нај више су покривене пијеском (пржином). Вјетар и море по правилу наносе пијесак на плитку обалу и нагомилавају га често у дуги ред брежуљатијех ланаца, који се често протежу у више паралелнијех редова: они се зову сипине (сипови). Има и мањих сипина крај морскијех обала. Једне су и друге несталне и мијењају облик, правац и величину. Једна од малијех сипина налази се у нас код Бола на Брачу, на занаду овог мјеста. Она кадгод иза морске олује промијени правац, којијем се пружа у море. Та промјенљивост пружа шаљивцима пригоду да с њом за шалу успореде умишљену превртљивоот Бољана. Море су и вјетар, како се види, природна сила, која нешто ствара или направља и мијења, или да боље кажемо сила, која уништава и она је управ у опреци с другом великом силом, која гради. Ово је вулканска сила, која је подигла сву земаљску кору и направил& неједнакости на земаљској површини, то јест сва огромна горја. Сила мора и вјетра насупрот настоји, да разграћује и обара оно што је вулкан-

ска сила зградила; односи трошно градиво земаљске површине и слаже га на друга мјеста. Огромна се геолошка дјелатност вјетра и мора опажа, како смо прије казали, надасве у постанку сипина. То је радња не само мора него и вјетра, а у некијем крајевима даље од мора радња самога вјетра, као што је огромна у пустињи Сахари, или у Сјеверној Њемачкој, у Линебуршкој ледини. Простор сипина може бити огроман. При ушћу ријеке Жиронде у Францеској има сипина дугијех мало не 250 км. Нај више су сипине у Сахари; нашло их се високијех за двије стотине м (као половина висине Срћа 412-3 м). Ако сипина зарасте травом и већијем биљкама, постаје непомична; али то није свећ, јер сипина правилно „путује", лута и више се пута догодило, да су засуле мале сеоске куће, које су биле на путу сипини. Тек у новије доба настоје да запријече штету утврдама сипинскијем, које тада служе као одбрана против морскијех валова. Тако је на обали сјеверне Холандије од ушћа Рајне до Зијдерског мора. У њемачкој јужнозападној Африци има сипина, које путују и опасне су за искрцавање пристаништу Свакопмунду. Ондје дакле, гдје или природа, или људска рука не запријечи кретање сипине расплоћењем биљака, које својом густом мрежом жила учине пијесак непомичнијем, могу сипине навалити на крај и засути копно, како се догодило плоднијем крајевима западне Францеске. Пошто огромна сила морскијех валова пробије нај веће сипине, а тада се њихови остаци појављују као дуги редови острва, као што је на обали сјеверног мора од острва Тексела до Шлезвишке обале. Оне чине и дуга полуострва (Нерунг), а измећу њих и 45