СРЂ

20

СРЂ. — SRĐ.

одласку. Добио је био очинство од старијега брата свога скрбника и тијем се новдем хранио и одгајао на свеучилишту. Ја сам врло неваљали дописник и за све оно вријеме, што је био у Бечу, писао сам му само кад ми је била невоља. Влада бијаше отела из руку језувитскијех гимназију дубровачку, те сам ја, који сам негда био правник (не филолог) на бечкоме свеучилишту, тражио мјесто као супленат обећавши, да ћу до године положити испит за славистику. О тој се пригоди обратих на Миклошића и на Зора, и овај ме поможе савјетом за домаће радње и друго. Наком веће од четири године врати се у Дубровник, и загрли ме опет на састанку, не красни младић као њекад, него јаки човјек богињаст с огромном брадом. Од онда смо били пријатељи као и прије и колеге на гимназији. Кад је почео предавати у школи, ученици су били одмах занесени бистрином и дубљином његова предавања и љубезнијем према њима понашањем. И изван гимназије често бијасмо заједно, особито у њекоме друштву, гдје се расправљало и о књижевности, и о филологији, па и о политици: нај главнији су чланови били Нико Велики и Медо, браћа Пуцићи, од којијех смо обојица много научила. Онда се појави дух иницијативе Зорине: међу апатичкијем Дубровчанима зачео је плодну идеју литерарнога листа, којему је била нај главнија сврха књижевношћу суживање свезе међу Хрватима и Србима. Сам неуморни радник, скупи око себе низ сила из обију племена, те поче издавати Словинца. Не треба да говорим о Словинцу, јер је доста познат: и у њему као у другијем перијодицима и смотрама било што врло добро, што добро, а што слабо (смијем овако говорити, јер сам и ја био сурадник), али су свему круна била Објављења, у којима је Зоре смјело одлетио до Дантеових висина у пјесмама пунијем дубокијех мисли, сатире, пророчанства. И да није друго урадио, била би Објављења довољна за славу његова имена. Али се Словинац мало година уздржао код немарности нашега опћинства (као и много којечега красна и корисна).