СРЂ

156'

СРЂ. — SRĐ.

рећи: да су ме били свуда и свакојако. Штипали су ме за образ и бокове, ударали ме ногом где је ко и како стигао, вукли за уши, чупали ме за косу. Зврцкали ме по носу и по другим, за то згодним местима. Ко ме је био? питате. А од куд ћу то знати? Биће да су то били добри сродници, који су ме, по смрти мојих родитеља, узели, да о мени бригу воде. „За овим су дошле године учења. „Сретно, неповратно детињство. Како да те човек не воле, како да те се са задовољством сећа", наједампут патетично издекламова Кирђага, и грохотом се насмија. „Е, браћо! ја мислим, тај што је то рекао, да је био на мојем месту, он би место тога морао рећи: „Проклето, препроклето детињство. Нека си проклето, анатемисано!" Дали су ме, браћо, да будем државни питомац, хранили су ме трулом рибом и свежим буба-швабама, силом ми налевали у главу грчку и латинску мудрост, и тукли, тукли, тукли где су стигли, тукли анатомски, тако да на мојем организму није било једне тачке, која није била излупана, и тукаомеје свак, којесамо хтео, кога је рука засврбела, ко није био и сувише лењ. Да, сретно, неповратно доба детињства, нека те ђаво носи! Итоје какокоме: некомесретно, некоме сто путапроклето. „Али, опет зато, драги моји, ја остадох читав, и не само да сам остао читав, него је из мене изџигљао, као што видите, неописан левента и та школа није остала без утицаја на моју природу. Докучио сам наиме, да има једна врста људи, којима је све дато, значи, да ти људи не треба ни о чем да се брину, а има опет друга врста, којима ништа није дато, и овој врсти, значи, остаје једно једино умовање: гледај да се користиш свуда где ти се само прилика укаже. „На крају крајева семинарска ми је мудрост толико досадила, да сам узео своје документе, одрекао се државнога издржања, које последњих година није било ни мало лоше, и пошао на университет. И сада, браћо, као што вам је познато, ја немам ничега осим ево ове кошуље, која се и сада налази на мојем телу, које се развило здраво и снажно, упркос елементима и здравој памети, и које ја морам хранити и топлити, јер и само свето писмо вели: „нико не омрзну кад на своје тело, него га храни и греје". Такав је био живот Кирђаге, оснивача наше комуне,