СРЂ

ИЗ РУКОПИСА ЈЕДНОГ СЕОСКОГ ЛЕКАРА

159

Да бих ушао у посебнија размишљања, рећи ћу да људи међу којима ја живим уливају у својој несрећи једно осећање које није сажалење. Има нечега истинитога у тој мисли да човек улева другоме само оно што сам осећа. А сељаци код нас нису милосрдни. Тврда срца за друге и за себе саме, они живе у некој срдитој озбиљности. Та озбиљност прелази и на друге, и човек се поред њих осећа жалосне и снуждене душе. Лепо је у њихној моралној физиономији то, да чувају потпуно непомућене велике црте човечанства. Пошто они мисле ретко и мало, њихова мисао сама по себи у извесним тренуцима узима свечан изглед. Чуо сам неке од њих који су умирући изговорили кратке и мудре речи достојне стараца из Библије. Они могу да буду дивни; нису ни мало дирљиви. Све је у њих просто, чак и болест. Размишљање не повећава њихове болове. Нису као они одвећ смишљени створови који себи представе своје болове много горе него што су у ствари. Умиру тако природно, да није потребно бринути се много око тога. Нај после додаћу да сви личе један на другога и да ништа особеног не ишчезава са сваким од њих. Из свега овога што сам рекао излази да ја мирно вршим професију сеоског лекара. Не жалим што сам је изабрао. Ја сам^ мислим, мало виши од ње ; а ако је непријатно за једнога човека да буде виши од свога положаја, штета је много већа кад је нижи од њега. Нисам богат и не ћу бити за живота. Али зар је потребно много новаца кад се живи сам на селу? Жени, моја зелена кобилица има само петнаест година ; каса као у доба своје младости, нарочито кад смо на путу за коњушницу. Немам, као моји славни другови у Паризу, галерију слика да локажем посетиоцима; али имам крушке као што их они немају. Мој је воћњак на гласу на двадесет миља унаоколо и долазе из оближњих замака да ми ишту калеме. А како сам се једног понедеоника, биће сутра равно једна година, забављао у моме врту око воћака, један слуга доће да ме замоли да свратим што пре на имање звано Ле-з-Али. »Ја га запитах да ли је Жан Блин, газда. реченог имања, пао синоћ идући дома. Јер је код нас недељом пуно уганућа и није ретко да се коме сломију тога дана дза-три ребра излазећи из крчме. Жан Блин није рђав човек, али у друштву воли да