СРЂ

СПОМЕНИЦИ ДУБРОВАЧКИ објелодањује А. ВУЧЕТИЋ. IV. Споменици односно на Турке и Турску. Писма ове збирке, која се односе на везе Дубровчана са земљама турскога царства, па била она царева турскијех, турскијех часника и другијех људи у турскому царству, или писма Дубровчана управљена њима, страном разјашњују речене везе а страном треба да буду разјашњена од њих. Нетом је Дубровник уговорио угарску заштиту године 1358, почне као слободна држава, која се без ичије запреке може побринути за свој опстанак и развитак, да тражи заштите и на другу страну у Турској. Турска се бујица приближавала Европи, а Дубровник је настојао да обезбиједи на европском истоку и на азијатскијем обалама своју трговину, поглавити услов материјалнога опстанка дубровачке државице, јер нити природни, нити индустријални производи нијесу могли подмиривати њене потребе; не остајаше него да трговином било копненом, било поморском настоји да надокнади ту несташицу производа и зараде. Дубровчани дакле године 1358. уговорише угарску заштиту, а већ године 1359., кад турска сила бјеше продрла до Галипоља, понудише Оркану, или боље године 1365. цару Мурату 500 годишњијех дуката за слободу трговања на истоку, као што су у исто доба били уговорили исту слободу с некијем другијем владарима у Азији и Африци. Они обновише год. 1399. трговачки уговор с Бајазитом. Кад се већ раширила турска сила по Балкану на свршетку XIV. вијека и XV., тада и Дубровчани настојаху да обезбједе своју трговину и слободу новијем уговорима с Турцима, и од године 1430. понављају се уговори више пута, те настаје чешће опћење и дописивање с турскијем царевима и властима за харач, слободу