СРЂ

СПОМЕНИЦИ ДУБРОВАЧКИ.

388

сућа златних дуката ; затим 12'500 дуката : напокон их обавеже на 15000. То се види из његове повеље 7. маја 1480. Њом их обавеже да мјеште 12500 дуката, плаћају у све 15000 златних дуката на годину за харач и за ћумрук. Зато им бјеше слободно трговати по царству, али морали су плаћати, како и прије, царину од продате робе. (Mikl.) У другој повељи истог цара, од 10, новембра без године, набројене су повластице и дужности Дубровчана према турском цару ; али ту није говора ни о харачу, ни о ђумруку, него о другијем даћама и царинама. Овом повељом им потврди повластице подијељене им од пријашњих царева, навластито оне садржане у повељи Мурата II. (фебруара 1442.), која сва поглавја понавља осим некијех промјена и уметака. Поглавите су тачке повеље ово ; 1. Цар им зајамчује, да им не ће бити учињена никаква штета. 2. Признаје Дубровник као слободну државу. 3. Дубровчани могу слободно трговати по цијелој Турској. 4. Они плаћају 2°/ 0 од само продате робе. 5. Дуг који когод дугује Дубровчанину исплатив је по заклетви двојице или тројице (у пријашњој повељи речено је тројице). 6. У парници између Дубровчана и Турака у Турској суди кадија. 7. Укинут је мучке суд турски између Дубровчана у Турској. 8. Дужник, који би побјегао у Дубровник, има бити сућен у Дубровнику. То је ново. 9. Оставштина Дубровчана у Турској припада њиховој својти. 10. Дубровчани су слободни да опће поштено са свакијем, кад су Турци у рату и могу једнако трговати у Турској. 11. Дубровчаии имаду 1. новембра дати султану дар од 1500 златнијех дуката, а по повељи цара Амурата II. 1442. г. имали су слати садоо дар од 1000 дуката у сребренијем судовима (Mikl.) Иза Мухамеда II. завлада Бајазит II. те он 22. новембра 1481. издаде Дубровчанима повељу, којом им потврди пријашње повластице. Садржај је њен једнак посљедњој горенаведеној повељи, само што је уметнута иза садржаја броја 3. одредба да Дубровчани морају плаћати само 12.500 златних дуката харача на годину. Тијем је преинаћен диплом цара Мухамеда II. од 7. свибња 1480. И одредба садржана у броју 9. прећашње повеље уврштена је у ову нову преиначењем слога то јест мјеште да