СРЂ

490

СРЂ. — SRĐ.

za naprščad kod kuće. Ne će joj se ni kod te smrknuti, već će se zagledati uza smokvu, nije li se koja zimica ujala pudaru i nju iščekala. Sto opet ne odredilo onoga dana prignuti šiju i krste otegnuti i raditi, dokonjaci, poželjni zamirisati i s oboritijim se zalogajem ribe poćepušati, da se osiguraju, kako će sleišati s novim, jer je već dosada, s malim, svaka kuća okrajke potrgala, izvezli se na more. Zure pomnjivo i uz vodu se niz vodu, odalje od sebe, nabacuju zamrljanim i uljavim piljčićem, ne će li po kojoj izgmiijiti iz kućice obodnica na ćorinu, dajoj ostvima leđa pročešu. Svak za svojim poslom, pa evo ti i mene za mojim. Nije to dosada bio pop obicajan ob ovoj se uri zapopasti i u lov se zamarijati, i cim ga spaziše dva vrljčića sa svoga sularića, da iščikaju majku, kad će iz polja, a s njome i oni čavuljci, s kojili se i potajale jutros suze, a kmezanja ni za želju, kad ih ono ona ostavila na slamnjači — zagegaše ti se, moj brate, za mnom i pristadoše, a zaduhali se, ko da sam poručio po nje. Kako se ja ogledaj, a oni stani; netom ja koraci, a oni iznovice nagni za mnom. — Valaj Pozre, valaj Baćino, dođem li vas, ne bio, što jesam, protrest ću vam i isprašiti benevreke, ja vam poruk ! Neka su djeca, ali koga vruće opari i na hladno puše, te se i oni spominju, da je bivalo i zažarenih i nategnutih ušiju, da ćeš i oputu krojiti, pa ti oni krmu meni, propnu se na gromilu i obziru se, jeda otkuda bolje sreće. Jesam i nijesam kroza krše uru hoda provrljudo, a to počelo dodijavati. Nemila ijut i litičine, pa gledaš, kad ćeš vrat slomiti. — Aj se, pope, prođi tuđih posala; nije to za te! — Povalim se na kuk poviše vinograda i pomnjim na kućni dimnjak, suklja li iz njega. — Lako ćemo mi za moj lov; ne nadimim li se kućnoga dima, po ovome me pozdravljaju dvoje jesenske kvatre! Što bi smotao i očenaš izmolio, kad te naleti iz vinograda graja i očajničko zapomaganje: cvi, cvi, cvi, a pri toj nešto živa oblovito i ožimito gazi kroza sprženo lišće. Celjade nije; čuo bi se topot. Koja je, da je, zvijer je. Laza je na zidu taman meni o pramčioku, izleti li nadvo, ovda će. — Cvi, cvi,