СРЂ

LETIMICE KROZ POLJICA (P o 1 j i c a i P o 1 j i č a п i). (nastavak)

piše Jakov Pivčević.

Kreneš li s Pavić-mosta pod Podg'ragjem novom cestom, put Blata, naideš na malo seoce u ljutom kamenu, Selaca. Nedavno Selaca su bila siromašna, a danas nijednomu selu ne zaostaju. U pretilim mosorskim škrapama pruta se loza, uspje\ r a višnja i bajama, i povije se ozimica. Megjaši s pitomim Blatom, zamorsko selo Trnbusi, koji leže u samomu Mosoru. Uz male dočiće okolo kuća siju pšenicu, ozimicu, kukuruz i sade bijeli glavati kupus po mosorskim škrapama i sve uspjova kao u Misiru. Obiluju i marvom, jer je nmkte goje u Mosoru, i skupo prodavaju veliki i mali zub. Gornji Dolac i Srijani, donji Dolac i Rošci, imadu malo ravnice, ali se naspu svakog žita kao da su u Cetini, ako im usjeve ne sprži Ijetnja suša, koje se Zamosorci boje kao kuge. U gornjim Poljicima slabo uspjevaju pitome voćke, a loza daje tanko vino, koje zovu hrvaštinom. Srijani su doniovina našeg Pavića, a Rošci junaka Pezelja. Kod gornjodolačke župske crkve vidi se Elemov grob, a kod dubravske grob biskupa Ugrinovića, rodom Poljičanina. Kad smo proputovali sva troja Poljica, a na padini smo vilovitog Mosora, prepnimo opanke, pretegnimo potkoljenjače, prepašimo se, i ploskom o ramenu, durbinom pod rukom, i štapom u ruci popnimo se do S. Jurja na Mosoru. Trudno se je uspinjati, jer je kao uz ražanj, a ni staze, nit puteljka, te se valja i rukama pomagati. Iza dva aebela sata, a da se ne odmoriš u hladu, nego za kakvim kukom ili u jazavčevoj pećini dođeš do vrha, znojem obliven i umorom tako satrven, da ti se je vid pomutio. Da se ne stuliš u svečevu crkvicu, i ne okrijepiš li se gucajem lozovače, tučeš zub o zub. Kad ti se pluće i srce umire, i kad ti se pred očima razgali, te pogledaš okolo sebe, zaista ne ćeš požaliti truda, jer se imaš čega nagledati. *