СРЂ

БИЉЕШКЕ — BILJEŠKE

Књижевноот и Умјетност. - Književ. i Umjet. Двадесет и пета обљетница смрти Пјесника Меда Пуцића 30. јуна 1907. Дне 30. јуна 1882. преселисе у вјечност пјесник Медо Пуцић, властелин дубровачки. Он се родио 21. марта 1821. у Дубровнику, тринаест година послије пада републике. Основну школу учио је у Дубровнику, гимназију (лицеј) у Млецима, университат у Падови и Бечу, гдје је учио право. Чезнуо је за слободом, коју су дубровачка властела била изгубила 1808. године. Савременици посљедњег раздобља дубровачке републике, старија властела, као његов отац Марко и мати Маде Бонда, стричеви и други, који су били кнезови и властела „владуштаго" града, могли су лако наврнути у његову пјесничку душу своје болне ocjehaje за падом републике. Његово чезнуће за слободом и болни осјећаји, који се испољавају у стиху: „Свакоме се хоће наћ лијека, „Властелину никад ни до вијека! гонили су га да ту слободу тражи у туђини. Стога је често путовас. Ова су путовања дјеловала на његсв рад и пружила му прилику да се упозна са људима као Јаном Коларом у Млецима, који га је одушевио за Словенство. Он се на својим путовањима такоћер упознао 1853. са Иваном де Рупертисом, учењаком и књижевником из словенске насеобине Кампобасо у Италији. У Падови стече много симпатија измећу талијанске омладине и познанство с ви-

соким личностима, као што су били Бурбонац Карло Људевит, војвода од ЈТуке, и војвода од Парме, те је тако неколико времена живио на њиховим дворовима и имао дворску част. Шест година живио је на српском двору у Биограду као наставник кнеза, познијег краља, Милана. Путовао је до посљедњих година свог живота и дајбуди љети био је на страни. Био је осјећајем нај изразитији Србин у Дубровнику а оне године кад је умро био је предсједником Дубровачке народне штионице. Медо Пуцић је једна од нај значајнијих личности XIX. вијека у Дубровнику и душевни воћа српске омладине у Дубровлику. С њим су друговали и радили Перо Будмани, пок. проф. Зоре, пок. Ка али и други људи у Дубровнику, који су имали једнаке племените осјећаје. Укопан је „под Ћемпресима" у Михајлу у Лападу крај Дубровника. Књижевни рад Пуцићев имао је сврху, како је казао покојни Антун Фабрис у коледару „Дубровнику", да украси српску књижевност и науку и да користи народу. У „Поми" завјештао је Дубровнику и српском надоду свој тестаменат- Као пјесника правом га зову пјесником слободе свог народа. Да је таки био, доказује много пјесама, као пјесма „Хелвеција"; он слави слободу у „Италији", тугује над пропасти дубровачке слободе у „Цвијети", а и „Караћурћевка" је пјесма слободи. Уз то ј/гославенска идеја избија у неким његовим пјесмама, као шго у „Словинац", а српство је основа, српство је, по њему, позвато да изведе ту идеју.