СРЂ

578

СРЂ. - SRĐ.

кратко — као женска љубав. Ну за то ми је једина утјеха у животу била — самоћа. Не треба из овога изводити закључак, да сам тобоже био егоиста, као на примјер, данашњи „преподобни" оци и матере. Не; нијесам! Ја сам волио самоћу само због тога, што сам избјегавао овај „смијешни" свијет — грозну јаву живота. Мећутим треба сваки да ми вјерује, па и нај већи скептик, да самоћа и нерад необично годе машти. Особито за онога Адамова потомка, који је у својем кратковременом животу преживио много, врло много; чији је цио живот био борба, почев од дана роћења (а боље је рећи смрти), у којем му је усуд подарио живот, а с њим и кобни дар судбине. За таквога инсана ништа није боље на овом свијету, него да пусти машту, па да му у самоћи и тишини ствара нове идеале над старим рујинама наде и снова; да у њима кроз ружичасте наочаре назире љепшу и сретнију будућност, а суморну и жалосну прошлост да свечано умота и стави је у — архиву. А да би га „богиња фантазије" што прије однијела у кристално царство, он треба, на сваки начин, да доће у ову величанствену чаролију, која му у свему напомиње првобитни рај наших „невиних" прародитеља, осим, разумије се, данашње „цивилизације" и „прогреса". Лежао сам тако на лијеву страну и мислио. А шта би друго и радио? Човјек без икаквога циља нема никаква ни занимања на овом свијету. И ја бих смио са сваким да спорим, да сам се родио у оно вријеме, кад су људи били без занимања. За мене није остало ништа друго него да — мислим и безбрижним погледом да овако блудим по пучини тихога мора, које се недогледно и бесконачно пружило преда ме. Не ћу да кријем, да ме је занијела она његова чаробна тишина и мирноћа, они његови умилни вали, који тихим, тајанственим шумом далеко носе болове уцвијељене душе, тешке јаде, што као зли дуси стежу груди, крше снагу и уништавају живот у прољетњем цвијету младости. И све што сам га више посматрао, све што сам више мишљу проницавао у његове неизмјерне дубине, у његову вјечну књигу живота с тајним слојевима, из које „благоразумни" природњаци ревносно изучавају његове тајне јероглифе — све ме је више и више носила богиња царством фантазије, док ме најзад није успавала у њезину меку криоцу и њежном руком почела