СРЂ

НИШТА ИЗ НИЧЕГА

677

ном ишчезнути, усахнути, као сухи јесењи лист. И кад једном у зими нашега живота отхријемо љубичасто језеро успомена, указаће нам се ова мјеста, гдје сада проводимо нашу младост, нашу љубав. Ето, шта ми мучи душу. Природни закон смрти, коме је потчињено све оно што има својега узрока : тај ће закон и нас раздвојити . . . Овдје је мој пријатељ застао с причањем. Погнуо главу и нешто се дубоко замислио. Чудио сам се овој његовој наглој промјени, која је рјешавала оно, што он није хотио да ми открије. Непостојане црте на његову лицу говориле су, да се у његовој мрачној души боре многобројне непознате страсти. Можда је тако и било — али нијесам могао то сигурно знати. — Па шта би послије с твојом лијепом богињом ? Јесте ли се и даље састајали ? Чиме се завршио ваш роман ? — најзад га меланхонички упитам. — Ех, шта би ! — рече ми он, а глас му је дрхтао, као да га је нешто у грлу гушило . . . Биле су неке сметње нашем браку, па је, јадница, једнога дана — ненадна снаће и напрасито умрије . . . — Па то је н и ш т а — рекох му, не би ли га утјешио. Таквих случајева много бива у свијету. — Како н и ш т а ? А знаш ли да је н и ш т а мати с в ега? Ништа је исто, што и нула, а кад јој се даде нека ј е д и н и ц а бива м и л и о н. — Куд си ти доћерао ? Вјеруј ми, опет ти велим, да је све то ништа из — ничега.