СРЂ

680

СРЂ. — SRĐ.

ја сам схватао по његову неспретну положају да је његов поглед морао бити управљен на мене, пре него што сам се пробудио. Подигох главу, и одмах затим, као да ме је био припознао он се упути к мени : Ти овде ! рече ми у чуду. Остадох неколико тренутака гледајући га, мислећи да се тај човјек обмамљује. Али када осмех осветли лице, познадох га. — Како ! Ти Морисе . . . овде ! изустих ја у још већем чуду. — Ја, ја, као што видиш, лично ја ! Сетих се тада његова гласа који сам био већ заборавио. — Али то је чудновато, рекох, да се у таквим приликама нађемо после толиког времена. Ја сам мислио да си изгубљен, и то за навек. . . Колико има година да се нисмо видели ? Четири, пет ? .. . — Пет, рече Жак Морис. — Па шта је значио твој нестанак, онако нагло, без збогом ? Вратарка не зна ништа да каже до да си ти иселио, у твојој школи нико не зна ни толико ! . . Седи, молим те, и причај, јер чисто не верујем да си преда мном. Жак Морис седе до мене стежући ме пријатељски за мишицу. Опажах да је тај сусрет изазвао успомене у њему, јер он разабираше мисли гледајући пред собом. — Па затии, како то, упитах нестрпљиво, да се наћемо овде на пароброду, када ни ја ни ти не путујемо него једном годишње. — Ех ! рече ми Жак с горњим осмехом на уснама, код мене су се ствари променуле, или боље рећи, цео ми се живот променио. Ја сам прошао кроз једну кризу; велим прошао и ако сам у ствари можда остао једном ногом унутра. — Разумем, рекох. Нека несрећна љубав ? — Не, вараш се, одврати Жак Морис, него нешто сасвим друго. Нешто што не можеш предпоставити а што можда не ћеш моћи ни схватити када ти све испричам. Нешто, у осталом, што ни ја не разумем а што и не тражим да разумем, већ само да заборавим, када би то било могуће. Сада се морам свега сетити, јер треба у кратко али тачно да ти све испричам, теби, који си ме добро познавао. Жак Морис ми исприча свој случај: