СРЂ

770

СРЂ. - SRĐ.

револвером. У собици влада гробна тишина: чује се како шкрипи зарћало учово перо и види се како паук своју мрежу плете по кутовима собе. * * * Месојеђе је. Хладни дани са планинском буром и залеђеним прозорима измјењују се са још хладнијим и суморнијим ноћима. Једне такве ноћи наш учо рано подмирио своје „благоутробије", затворио своју кућу, запалио свијећу, принио чашицу руменике десници на дохват, запалио херцеговачку цигарету, па хладнокрвно слуша како Кастор задовољно хрче, вјетар силно фијуче, а у зажареној пећи умилно пуцкара суха буковина. Учо је суморна и тужна изгледа, па му се не мили ни завирити у разбацане књиге и листове, а не ће ни да погледа свог вјерног Кастора, који мирно спава, јер не зна коју муку мучи његов госа. И ми, који смо вични видјети весело и насмијано учово лице, у чуду се питамо, шта му је. Да се није бог Амор од силне зиме и вјетра сакрио у његову сиромашну собицу? Не, то не, учо с њим не ће пријатељства. Али ипак . . . чести уздаси учови увјеравају нас, да му све козе нијесу на броју. Подигнимо завјесу, која покрива људске мисли, па ћемо видјети да се учове мисли роје, као дим његове цигаре. Сјећа се он лијепо прошлих дана ђаковања — царевања, кад у глухо доба ноћи по градским улицама трчкараше од мјеста до мјеста, да чује угодни звук музичких иструмената, да види лепршање свилених сукања, да чује махање пернатих лепеза и да осјећа мирис парфима (воњица). У мислима успорећује тадашње и садашње своје стање. Што му се приказује ? Онамо несташна младост, овамо озбиљно, момачко доба ; онамо богатство и живот, овамо сиромаштво и мртвило, онамо скрајна поквареност, овамо мирни и тихи сеоски живот, онамо оштро и намргоћено професорско лице, овамо анђеоски погледи невине дјечице, онамо досадна укоченост, овамо пожртвовани рад за добро и напредак сељана, који су му тијелом и душом одани; онамо посљедни, овамо први. Кад је све измјерио тезуљом разбора, увјерио се да је боље садашње стање .... само да није те досадне самоће, само да има сродне