СРЂ
776
СРЂ. — SRĐ.
Један му тежак рече да јест и да му је пала правда, јер се није одазвао. Он се протура и уће у собу, скинув прљаву капетину. — Ево ме, рече. — Што је, ко је ? викне крештећим гласићем малени грбави судац. Кад је разумео што ЈЂоља пита, викне : — Нема више, пала правда. — Ма како то, чудо те снашло, викне смејући се ЈЂоља. Судац, мислећи да му се руга, влкне : — Ајде ћа, на поље. Зазвони звонце. Дође послужник. Судац му рече да отера Љољу. — Идем, идем, Бог те помога, говораше Љоља. Виде ти, како ме превари лопов Мандић. Махне руком. „Шта мари". Силазећи низ степенице суда запева. Упути се прама кући Мандића. Овај га је чекао на вратима. — Ниси се марио ни мучит до тамо — рече му. — Беше ми казати, брате, колик си лопов, не би био ни отишао. Зовне комад печенога и вина па прионе јести и пити. III. Опет се крчма напуни света ; вике, певања и дима. Ко је био добио или изгубио заборавио и утопио и радост и жалост у вино. Некоји су се још, али слабо, тужили да их је тај и тај преварио, али певање је покривало и оне гласове. •— А што си ти био Љоља у суду ? упита Тодор Шарлија Љољу. — Ја врага — одговори овај. Онога су Шарлију звали тако по презимену. Право му је име племенско било Шрбац. Звали су га тако, јер је вазда знао ваљано да шара. — Е па и не марим - Љоља лупне штапом по столу, тако жестоко да су се некоје чаше преврнуле. — Лакше море — викне љутито један тежак, који је био подбочио главу и замишљен ћутао.